Srbija, Zaovinsko jezero – 2020. godina
Tea Marić je sedela na klupici, prolazeći prstima kroz izrezbarene nabore u drvetu. Na njenom licu, smenjivali su se obrisi sreće, tuge i nostalgije. Ispustila je uzdah…pogled joj je milovao jezero kojim se prostirao zvuk tišine, zvuk spokoja, zvuk tajni.
Neko vreme je samo tako sedela i pokušavala da vrati sećanja.
Da li od umora od puta ili što su je porazile emocije, pridigla je noge, zarila lice među kolena i zaplakala. Njene suze su je oslobađale. Konačno je skinula okove u kojima je bila zarobljena, a slane kapi iz očiju, kretale su se prema tom jezeru, kao da im je bilo suđeno da baš tu, na tom mestu i završe.
Njen tužni jecaj, prekinuo je grubi muški glas:
– Gospođice ja se izvinjavam, nisam hteo da vas uplašim..da li ste dobro? Jeste li se izgubili?
(Pridigla je glavu i pogledala u osedelog čoveka, izboranog lica i dobroćudnog osmeha)
– Da, dobro sam. Sve je u redu. Mislim da sam se davno izgubila…
(Obrisala je suze, osmehnula se, ustala i otišla)
15 godina ranije…
SAD, Akademija Umetnosti u San Francisku
Kampus je prepun, oseća se kao u snu. Vidi toliko različitih lica. Svi su u žurbi i svi su uzbuđeni kao i ona. Nema vremena da bude zbunjena. Toliko je srećna da joj dođe da prosto raširi ruke i vrti se u krug, dok se ne probudi iz ovog najlepšeg sna.
Našla se u dvorištu impozantnog zdanja jedne od najpoznatijih Akademija Umetnosti u svetu, u San Francisku.
Njen šareni mantilić, na kome su skoro sve postojeće boje, savršeno se uklopio u cvetnu baštu kampusa. Širom otvorene bademaste oči upijaju svaki detalj. Pomno posmatra ostale buduće kolege i divi se njihovom stajlingu, dok joj poneki i izmame osmeh na lice svojim trapavim saplitanjem i neobičnim poskakivanjem, koje ju je podsećalo na neku dečiju igru.
– Ćao Tea, tako mi je drago što te vidim, sviđa mi se kaputić, nećeš verovati šta sam videla sve dok ti nisi došla…ona je imala takvu smešnu frizuru..provirila sam i kroz prozor u kabinet za modelovanje..on ne može da se objasni..tako je sve savršeno…
– Dobro je Majo, uspori, diši. Sve si izgovorila u jednom dahu. Tek sam stigla, videćemo sve polako. Pogledaj koliko si se zadihala od tolike priče.
– Ma nemoj da se šališ sa mnom, vidiš da sam toliko uzbuđena, naravno da ću da pričam 300 na sat. Jesi ostavila Anđelu u suzama?
– Ti uvek pričaš 300 na sat. (nasmejala se). Da, znaš mamu, previše se vezala za mene. Za nju sam i dalje njena mala devojčica koja nikada neće odrasti.
–Moram da krenem, čeka me Marko tamo u redu za upis, dolaziš li?
– Evo me za minut, samo malo da bacim pogled na okolinu.
Stajući tako u čudu i iščekivanju njene dalje budućnosti, prisećala se trenutaka sa mamom, njihovih blesavih tradicija, šetnji gradom, upoznavanja različitih kultura, perioda u kojima je otkrivala svoj stil i eksperimentisala sa nekim drugim, otkrivanja svoje strasti i talenta za slikarstvom. Kroz glavu su se smenjivali trenuci koji su joj omogućili da bude tu gde i jeste sada.
Sa prvim pokretima svoje četkice po platnu osetila se kao da je posipala magiju. Divila se onome što je moguće da ljudsko oko vidi i na svoj način prenese na platno. To nije bila neka prolazna simpatija ili zanimanje koje je karakteristično kod dece njenih godina, već je to bila istinska ljubav, strast i neizmerni talenat.
Tea se setila maminih pokušaja kuvanja, umrljane kuhinje, neobičnih eksperimentisanja sa receptima i smeškala se sa setom u očima. Prvi put je postala svesna da su se razdvojile, da će provoditi sve manje vremena zajedno, postala je svesna koliko joj samo već nedostaje i koliko će joj faliti njena podrška. One su daleko više od majke i ćerke, one su prijatelji i jedna drugoj srodne duše. Pitala se kako će mama podneti tu njihovu razdvojenost…
***
Anđela Marić je ušla u svoje utočište. Brzim pokretima skinula je sandale koje su joj čitavo jutro stvarale bol. Ispružila se na elegantnoj sofi sa udobnim i mekanim jastučićima, zatvorila oči i duboko udahnula. Pogledala je na ekran telefona koji je zasvetleo i prikazao poruku, a njenim licom se razvukao ponosni i pomalo setni osmeh. Uspela je! Njenoj najdražoj, ostvarilo se ono što je oduvek želela.
Gazeći bosih nogu po mermernim pločicama u dnevnoj sobi, polako i graciozno je došetala do svog balkona. Iz njene vile koja je smeštena pri vrhu poznate krivudave ulice Lombard Street, na brdovitom delu San Franciska, pružao se izvanredan pogled na uži centar grada. Na ovom mestu, osećala se tako malom, tako beznačajnom, u odnosu na ono što ju je okruživalo, a opet tako moćnom.
Uvek ju je opuštao savršeni panoramski pogled na ovu veličanstvenu prestonicu. Od Teinog najranijeg detinjstva njih dve su bile zaljubljene u San Francisko. Očarao ih je viktorijanskom arhitekturom, mnogobrojnim muzejima i galerijama posvećenim najboljoj klasičnoj i savremenoj umetnosti. Uživale su u šetnjama po gradu, po brdovitim i strmim ulicama, prepunim uličnih svirača, izvođača i pamtomimičara.
Sa nakupljenim suzama u očima, sipala je sebi čašu martinija i promešala ga sa maslinom. Nadala se da će onog momenta kada se zamuti sadržaj čaše, videti u njemu ono što je želela.
Sa gorkim osmehom, podižući čašu visoko u vazduh, prošaputala je „Ovo je za tebe“!
Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina
– Kako se osećaš danas? Je l’ ti bolje?
– Pa gde ste Vi do sada? Već sam mislio da ste zaboravili svog omiljenog pacijenta.
(nasmejao se, pridigao se u krevetu, uhvatio je za ruku, namignuo joj i zahvalio se što je i danas došla)
– Tebe je teško zaboraviti Igore. Takvo si zanovetalo, da je to prosto nemoguće.
(nasmejala se, brzim pogledom prešla preko kartona za pacijente, nešto došapnula sestri do nje)
– Vidiš Tijana, kako me doktorka hvali. Ne brinite doktorka, Tijana vodi računa o meni kao da sam ovde jedini pacijent.
(pogledao je Tijanu, i osmehnuo se)
Ostali delovi ove priče: II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX, X, XI, XII, Kraj
Kap Mastila 
Постави коментар