Boje

Sedela je, spuštene glave, povijenog vrata, sa prekrštenim rukama u krilu i sa praznim papirom ispred sebe. Crne i bele dirke su joj igrale pred očima i rugale joj se. Često je oblizivala usne, sklanjala pramen kose sa lica koji joj je uporno zaklanjao tu njenu imaginarnu tačku i lupkala noktima nervozno po telu klavira.

Oči su joj bile poluzatvorene, izgledala je kao da škilji ili kao da želi da natera papir da progovori. Trebao joj je govor papira. Smešno zvuči, zar ne? Odlučila je da zatvori kapke i odmori oči, samo na kratko. Izmorilo ju je uporno zurenje u istu belu tačku, na istom belom papiru.

Kako je zatvorila oči i opustila sve napete mišiće koji su se od nervoze grčili, tako je čula najglasniju melodiju. Ne, taj tvrdoglavi, neposlušni papir nije magično progovorio. On je i dalje bio prazan i nem. Papir nije ispuštao ni glasa.

I pre nego što je bila svesna, u toj tišini svojih misli čula je najglasniji zvuk, zvuk tišine. Razni zvuci su našli put do njenih prstiju i počeli da se pretvaraju u note koje su stvarale divnu melodiju. Svi zvukovi iz prirode: šuškanje lišća krošnje koje se njihalo i dodirivalo, zvuk vetra, zavijanje stare kapije, cijuk mački ispod prozora, škripanje parketa koje je dopiralo sa sprata…na milisekundu, sve kao da je uhvaćeno u nekakvom mehuru podsvesti, gde je zastalo i kao gusenica što se transformiše u leptira pretvorilo se u očaravajući plod mašte.

Prsti su počeli da prebiraju po dirkama klavira. Miluju njihove bele i crne boje. Ne ovo nije greška. Zašto ih moramo nazvati dirke? Svojim plesom stvaraju neke nove nijanse sive i ne samo sive, sve boje duge, one vidljive golim okom i one manje vidljive, pa čak i one koje se ne vide već se drugim čulima osete. Oslušnite pažljivo. Čujete li? Vidite li? Osetite li?

Vi realisti, znam pomislićete da od bele i crne ne mogu nastati druge boje. Da, znam i vi bukvalisti sad ne shvatate kako muzika može da stvara boje.. Sve ja to znam.. Ali da vas pitam zašto ne bi mogle? Zašto ista pravila treba da važe i u njenoj melodiji? Zašto uopšte bilo kakvih pravila tamo treba da bude?

Ta tišina je postala njena najglasnija reč, najmilozvučnija melodija i najživopisnija slika. Šta čekate? Odaberite svoje dirke, svoje boje, svoje note i stvarajte. Da li su vam prsti već zaigrali po klaviru mašte?

Dadi

 

Advertisements

9 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s