Žeđ Drugog Života (IX)

San Francisko, Studentski dom, 2005. godina

Gde ste narode. Ljudi moji nećete verovati kakav sam vikend imala. Kod mojih su svratili stari prijatelji iz Srbije. S njima je došao i njihov sin. Znali smo se još kao klinci, družili smo se ispred zgrade tamo, sve dok mama nije dobila unapređenje i dok nismo došli ovde. Posle nekog vremena, kao što to obično biva, nekako se proredio kontakt sa njima, a kasnije su se i udaljili. Verovatno su zato sada i došli. Bio je totalno bezličan tip, pun bubuljica po čitavom licu i imao je neki smešan piskav glas. Bio je presmešan..

-Da pogodim Majo, odrastao je, zar ne? (Tea se nasmejala dok joj je s podignutom obrvom stavila do znanja da je odužila priču kao i obično)

-Da, pametnice. Jedva sam ga prepoznala. Postao je tako zgodan muškarac. Nema više ni jednu bubuljicu, naravno. Ali ne samo to, njegov glas, totalno drugačiji, kao da je iz bunara govorio, mislim da je čak dublji i od tvog Majk.

-Khm, da, siguran sam u to.

– I onda Majo da pogodim, zaljubila si se. Oh kako je to divno. Da li možeš da nas poštediš te priče? (Tomi je nestrpljivo provocirao, kako bi Maja što pre završila priču)

– Ne pametnjakoviću. Ne znam zašto si to pomislio. Samo sam vam pričala kako mi je bilo za vikend. Upravo prestajem, pošto si tako nervozan iz ne znam kog razloga. Mora da ti je vikend bio manje zanimljiv, zar ne?

Posle ljutite doskočice, samo se približila Tei i došapnula joj -Nastaviću ti priču kad odemo u sobu.

-Dobro ajde vas dvoje, niste se videli ceo vikend i znam da vam je nedostajala vaša rasprava, ali ne počinjite iznova. (Maja i Tomi su se samo prekorno pogledali)

-Dobro. Prestajem. Šta ste vas dvoje radili? Mora da ti je bilo dobro na farmi Majk? Jesi nam doneo neki suvenir? Ne mogu ni da zamislim šta si ti radila sama u domu čitava dva dana. Ja mislim da bih ja poludela.

Tea i Majk su se samo pogledali i brzo skrenuli poglede, svako u svoju stranu. Ni on ni ona nisu negirali ovo što je Maja izgovorila. Prećutali su za njihov izlet na Twin Peaks, kao da je to nešto što je trebalo ostati među njima. To je bila njihova prva i najdraža tajna.

***

Rekla sam ti da se ne vraćam starim porocima.

-Ma hajde Anđela. Ovo će za tebe biti prelako. Dovoljno je samo da te pogleda i izdaće je istoga trenutka. Znaš i sama kako si uživala u svojim ulogama. Mislim da bi Vesna sekretarica, bila savršena za ovu priliku. Bez problema ću srediti da njegova sadašnja sekretarica dobije razlog da ga ostavi.

– Stvarno si nedokazan.

Ustala je sa stolice, stala iza njegovih leđa, nagnula se i šapnula mu na uho – Zar misliš da baš na svakoga utičem kao na tebe? Potom ga je poljubila iza uveta i pustila uzdah zbog kog su mu se sve dlake na telu naježile. Napravio je brzi okret i uzeo ju je u naručje i ponovo odneo u spavaću sobu.

Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina

Tijana je stigla u bolnicu. Jedva je čekala da ga vidi. Željno je iščekivala njegov vragolasti osmeh i prepoznatljivi namig. Ovaj vikend njihove razdvojenosti činio joj se kao večnost. Zamišljala je kako će izgledati kada mu bude priznala svoja osećanja. U glavi je stvarala, menjala i uništavala rečenice koje su se iznova i iznova pojavljivale u njenim mislima. U jednom momentu je bila puna hrabrosti i uverena da će mu konačno priznati, dok je u sledećem preovladavao glas razuma koji joj je govorio da je to nemoguće, koji ju je podsećao da je on njen pacijent, da je to neetički i da mora da se pribere. Dok su se ta dva glasa, glasa razuma i osećanja borila, približavala se vratima njegove sobe.

Ušla je u nju i ugledala prazan krevet. Na momenat je prošla jeza i krenulo je da joj se magli pred očima. Primetila je da su je i doktori i kolege drugačije gledali na samom ulasku u njeno odelenje. Predosećala je da su joj nešto prećutkivali. Po njihovim izrazima lica, znala je, nešto nije u redu.

Onda je čula puštanje vode koja je dopirala iz wc-a i ugledala ga. Bio je bled kao tek ošmirglano drvo, jedva se držao na nogama, ali joj je uputio osmeh. Onaj osmeh koji joj se priviđao kada god bi krenula da zapiše nešto u svom kožnom blokčetu. Pritrčala je da mu pomogne da dođe do kreveta.

Pored toga što su simptomi krenuli da se ispoljavaju na drugačiji način, videla je vidnu promenu na njemu. On se njoj jeste nasmejao kao i uvek do sada, ali nešto je nedostajalo, nešto je na njemu bilo drugačije. Ostao je bez one svoje iskre, bez one svoje pozitivne energije kojom je plenio. Kada ga je videla takvog, potpuno je zaboravila na sva ona njena razmišljanja u glavi koja su je morila. Još jednom je zadržala svoja osećanja samo za šaputanja na svom jastuku.. Još jednom je prećutala ono što je vrištala u sebi.

– Jesi dobro? Jel treba da pozovem doktorku?

– Hvala ti. Dobro sam. Ne brini. Ovo mi se dešava od juče. Promenili su mi lek. Pokušavaju nešto novo, jer nema ni traga od odgovarajuće koštane srži.

Posle odgovora. Nije joj se čak ni osmehnuo kao što to obično radi ili dobacio nešto šaljivo da joj izmami osmeh na lice. To joj je bilo čudno.

– Mislim da ćemo danas preskočiti naše pisanje i priču. Treba ti odmor. Samo da te pregledam i ostavljam te da odmoriš.

Nije se pobunio.

– Hvala ti.

Nakon Tijaninog odlaska smogao je snage da uzme telefon u ruke i okrene prijatelja, jedinog prijatelja:

– Ja sam. (rekao je brišući rukavom ostatke pljuvačke sa uglova usana). Dosta je bilo. Ne mogu više ovo da podnesem.

Branimir je ispustio uzdah prihvatanja. – Očekivao sam da ćete tako nešto uskoro reći. Tu sam za vas. Šta vam treba?

– Beg od stvarnosti. Dodji po mene. Pre toga idi do mog stana. Spakuj mi kofer.

– Naravno.

Posle dogovora sa Branimirom je zadremao omamljen umorom koji ga je savladao. Kada se probudio i malo povratio snagu, uzeo je list papira i olovku i napisao pismo. Stavio ga je na stočić do kreveta naslonivši ga na noćnu lampicu i napisao na njemu – Za Tijanu.

 ***

Branimir ga je prekorno pogledao kada je došao po njega i ugledao naslovljeno pismo i upitao ga:

– Zašto bežite od nje? Ona bi bila dobra za vas. Ona bi vam izlečila stare rane. Vidi se da joj je stalo do vas. Jeste li sigurni?

– Siguran sam. Vozi me do Zaovinskog jezera.

– Do Zaovinskog jezera? (Branimir je iskolačio oči i usporeno izgovorio svaku reč, kao da je hteo da se uveri da ga je dobro čuo)

– Da. Tako sam rekao.

– Kako vi kažete.

 

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII

Sledeći deo > Žeđ Drugog Života X

Kap Mastila

Advertisements

4 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s