Žeđ Drugog Života (III)

San Francisko, 2005. godina

Tea i Maja su se vezale jedna za drugu više nego ikada, iako je njihovo poznanstvo počelo i pre srednje škole. Uz poveću dozu kofeina i podršku koju su jedna drugoj pružale uspevale su da prate predavanja, vežbe i na vreme ispunjavaju sve ostale studentske obaveze. Njihova svakodnevnica se odvijala uobičajeno sve do jednog popodneva kada je neko pokucao na njihova vrata.

– Majo neko nam kuca na vrata, jel možeš da otvoriš?

– Ma ko bi nama kucao, učinilo ti se. Mnogo su tanki zidovi i sve se čuje.

Neko je ponovo pokucao na vrata. Maja je ovog puta jasno čula kucanje.

– Dooobro, evo ustala sam. Ideeem!

Otvorila je vrata. Ugledala je dva dečka. Jedan je izgledao kao da jedva čeka da izgovori gomilu pripremljenih reči koje samo što nisu eksplodirale u njegovoj glavi, držao je malu teglicu u ruci i nespretno se premeštao sa jedne strane na drugu. Drugi je bio njegova sušta suprotnost, dečko opuštenih ramena, nezainteresovanog stava, koji je samouvereno stajao naslonjen laktom jednom rukom na zid. Prvi je progovorio dečko sa teglicom:

– Ćao, ovaj, mi smo preko puta vas, dole niz hodnik sa leve strane, odn. znači nismo baš, baš preko puta vas, već smo malo niže, ovaj (nespretno je pružio ruku Maji, nakašljao se). Ja sam Tomi.

Njegov drug je samo stajao i posmatrao scenu njihovog upoznavanja. Znao je da je Maja od momenta kad je otvorila vrata postala Tomijeva „prava ljubav“. Taj dečko se brže i češće zaljubljivao i odljubljivao nego što je menjao čarape.

– Ćao, ja sam Maja. Pa dobro pošto sada znam da niste baš, baš preko puta nas i znam tvoje ime. Hoćeš mi reći ko ti je ovaj drug koji ne progovara i zašto imaš tu teglicu u ruci? Kad smo već kod toga, baš je lepa teglica. Podsetila me je na teglicu moje tetke. Znaš, ona je uvek baš u teglici sličnoj toj držala puter od kikirikija. Taj mi je omiljeni. Najviše volim…

Tea je videla da se Maja zadržala, pošto su zidovi tanki i mali je prostor, čula je dva različita glasa, a i da je Maja preuzela glavnu reč. Odlučila je da spasi tog mučenika, kome je kako je čula kada se približila, pričala o puteru od kikirikija i svojoj tetki. Stala je pored Maje, laktom je malo gurnula i pogledala u njih dvojicu.

– Ćao, Tea, drago mi je.

Pružila je ruku i jednom i drugom. Zbog toga je onaj nezainteresovani, pomalo naizgled prepotentni dečko, morao da pusti svoj duboki glas i predstavi se:

– Majkl.

– Izvinjavam se u ime ove moje pričalice. (Pogledala je u praznu teglicu i ukazala pokretom glave na nju). Nešto vam treba?

Ovaj put joj je ponovo odgovorio duboki glas:

– Hvala ti što si primetila. Da je do ovoga, ostao bi ovde ćaskajući sa Majom i ne bismo se ni setili da smo došli da pozajmimo malo (osmehnuo se, otkrivajući blistavi osmeh) šećera.

U istom času, kako je to izgovorio, svi su pomislili kakav je to klišej i nasmejali se, a onda je Maja izgovorila – Izvolite, uđite. Tako je sa par nespretnih, brbljivih rečenica otpočelo njihovo poznanstvo, koje će sa godinama koje slede prerasti u snažno drugarstvo.

***

Prošlo je više od nedelju dana od onog poziva koji je Anđelu uznemirio do srži. Nije bilo novih oglašavanja nakon dostavljene pošiljke, ali ipak njena strepnja je samo rasla. Znala je da prošlost ponovo grabi krupnim koracima napred i da samo što joj nije pokucala na vrata. Beg je bio nemoguć.

Setila se sebe, prošlosti, drugog života. Žalila je sama za sobom. Žalila je za tom osobom koja je bila. Žalila je za odlukama koje je donela, ali sada je već bilo kasno. Povratka nije bilo. Nikoga kao njega nije volela i znala je, niko kao on, nikada nije i neće voleti nju.

Srbija,  Kladionica „Kec“ , 2005. godina

– Lepi, šta ćemo večeras? Ej, jel me čuješ? Gde si ti odlutao?

– Izvini lutko, nešto sam odsutan. Stavi 10 000 na Čelsi.

– Hoćeš ostati ovde da sačekaš rezultat, smena mi traje još dva sata? (nagnula se i istakla dekolte)

– Neću, žurim. Drugi put, obećavam.

– Važi, izvoli. Vidimo se sledeći petak kao i obično.

Izašao je iz kladionice, zapalio cigaretu i razmišljao o njoj. Posle toliko godina ušao joj je u trag. Imala je ono nešto posebno. Ostavila je poseban pečat. Svih tih godina ni jedna nije umela da probudi takve porive u njemu. Pamtio je miris njene kože, njihove igre, njihove tajne. Sutradan je bio na letu Beograd- San Francisko, sa presedanjem u Parizu, u prvoj klasi.

Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina

Igor je slušao doktorku kako mu saopštava da boluje od leukemije. Činilo mu se kao da je svaku njenu reč čuo kao u usporenom filmu, kao da je vreme zbog toga što je morao da čuje odjednom usporilo. Davao je znakove razumevanja klimajući glavom i hrabro je skrivao kako se stvarno oseća.

U tom usporenom filmu gledao je pegavog studenta, koji ga je sažaljivo posmatrao dok mu je saopštavao da je leukemija rak krvnih ćelija i da se odnosi na rak leukocita koji su vitalni deo imunološkog sistema. Student je koristio terminologiju koja mu je bila nepoznata, ali je video da se svojski trudi da mu bolje približi i objasni njegovo stanje.

Objasnili su mu da je uzrok nastanka leukemije nepoznat i da je u njegovom slučaju, zbog na vreme uočenih simptoma, moguće izlečenje. Rekli su mu da se leukociti uglavnom proizvode u koštanoj srži i da će mu transplatacija koštane srži spasiti život.

Od tog dana on je bio na listi čekanja za transplataciju. Od tog dana, on je morao da pokaže želju, nadu za izlečenjem. Morao je da pokaže žeđ za životom.

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II

Sledeći deo> Žeđ Drugog Života IV

Kap Mastila

 

 

11 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s