Stigla Vam je pošta!

Još jedno sunce je niklo u maloj varošici, smeštenoj u podnožju velikih venačnih planina, prošarano dugom, vijugavom i nestašnom rekom.Uz cvrkut ptica, zujanje pčela i šuškanje životinjskog sveta bio je ispunjen život meštana ove varošice. Činio ga je bajkovitim i nestvarno lepim.

U jednoj ulici za jednu devojku, vreme kao da je puzalo koracima malog deteta.. kao da je tek učilo da teče. Tačno jednu nedelju… toliko je prošlo, a njoj se činilo kao čitava večnost. Iščekivanje se poigravalo sa njenom željom, ostavljajući je u neizvesnosti.

Bojana je otvorila sanjive oči, zatvorila ih, pritisnula i protrljala svoje kapke usporenim pokretima, pridigla se u krevetu i oslonila na svoje laktove. Gumica za kosu je lenjo skliznula sa njene duge crne kose, ispustila je uzdah., pomerila suve usne, oblizala ih jezikom i ostala zagledana u otvor izmedju roletni kroz koji je imala pogled na poštansko sanduče. Bojažljivo, ustreptalo i uzbuđeno je krenula ka njemu. U sebi se molila da je to ono pismo koje je željno iščekivala. Pored ostalih ukućana je prošla u žurbi, javljajući im se podignutom rukom, u znak da ih je uopšte i videla.

Prišla je sandučetu, duboko udahnula i prošaputala „Samo neka bude ovde“. Uzela je sva pisma u ruku, izdvojila ono koje je očekivala i povukla se u svoje odaje. Sela je za svoj sto, držeći to pismo u rukama kao da je nešto najvrednije što je ikada posedovala. Svojim dodirom koji je klizio preko hrapave hartije, ispravila je rubove koverte koji su se malo iskrivili i još jednom je pomilovala. Uzela je nož za otvaranje pisma i pažljivo krenula da ga otvara. Kada ga je otvorila , prvo što je uradila bilo je prinošenje pisma svojim nozdrvama. Kao da je pokušavala da upije svaki delić mirisa svog voljenog koje je to pismo nosilo sa sobom.

Dlanovi su počeli da joj se znoje, puls joj se ubrzao i konačno je spustila pogled na papir. Počela je gleda u rukopis svog dragog koji je pismo započeo rečima „ Najdraža“, a onda se odjednom sve pred njenim očima zamaglilo. Više nije razlikovala slova jedna od drugih i izgledalo joj je kao da se povijaju i igraju na samoj hartiji. Zbunjeno je spustila pismo na sto, protrljala oči i još jednom krenula da uzme pismo u ruke, ali ju je vetar koji se odjednom podigao sprečio u tome. Snažni fijuci vetra otvorili su prozor i vetar je poneo pismo sa sobom.

Neće valjda dozvoliti vetru da joj odnese ono do čega joj je najviše stalo. Zbunjeno je skočila i krenula da trči iz sobe u potrazi za pismom. Istrčala je iz kuće gde se našla još više zbunjena prizorom koji ju je dočekao. Poštanskog sandučeta nije bilo. Počela je uspaničeno da viče „Šta se ovde dešava!“ Ali je i dalje nastavila da trči za pismom koje se kovitlalo na vetru. U jednom momentu našla se na ulici i čula zvuk sirene auta.

Piskavi zvuk pored glave naterao ju je da otvori oči. Odmah potom je pomislila na pismo, ali joj je ta misao brzo pobegla.

Rukom je obrisala kapljice znoja sa čela i vrata i unezvereno krenula da se okreće oko sebe, pipajući svoje udove i gledajući šta je polomljeno i gde je povređena. Onda je okrenula glavu u desnu stranu i počela da se smeje.

Gledala je u ekran telefona na kome je pisalo „ Jel se vidimo večeras?“

Zar nije zadivljujuća ta Bojanina potreba i potera za pismom? Šta Vi mislite, da li bi bilo toliko strašno da iz jednog davnog, prošlog vremena istrgnemo mali komadić, samo jedan mali deo? Zar ne biste Vi voleli da se osećate kao ona kada dobijete pismo pisano nečijom rukom, a ne samo par bezličnih slova na ekranu?

Kap Mastila

 

20 comments

  1. Уместо коменатар и одговора на питање из приче:
    https://pletenijesloves.wordpress.com/2016/06/10/%D1%88%D1%83%D0%BC%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D0%BD%D0%B0%D1%86-%D1%83-%D0%B4%D0%B5%D1%80%D0%B2%D0%B5%D0%BD%D1%82%D0%B8/

    Елем, од доброг одговора, боље је само добро – питање.
    Срдачан поздрав!

    Liked by 1 person

  2. Dovoljno sam star da sam imao tu privilegiju da pišem pisma. Iz vojske, sa ekskurzija… I poneko ljubavno. Tačnije, dva ljubavna. Ni na jedno mi nije bilo odgovoreno. Ne znam šta je izazvalo to u onima kojima sam pisao. Ali, sećam se leptirića koji su hteli da izlete iz stomaka dok sam zatvarao kovertu i lepio markicu.
    Iščekivanja. Koje polako prelazi u razočaranje. Ko zna, možda je to tada izgledalo bezlično kao danas Whatsapp poruka.
    Mislim da nije bitna tehnologija isporuke onoga što se kaže. Bitna je poruka.

    Liked by 1 person

    • Slažem se, naravno da je bitna i sama poruka, ali ipak neki bi ipak voleli da vide i kakav je to osećaj, a koji nisu imali priliku za to. Nekad tako uhvati potreba za neproživljenim stvarima u životu, a za koje si čuo, ili čitao i poželiš da skokneš u to vreme samo da vidiš kako je to tada bilo 🙂

      Liked by 1 person

  3. Nekada, a to sada izgleda tako davno sam i pisala pisma i dobijala pisma. To je zaista bilo divno. Volela sam i sad volim da pišem penkalom. Kad mi je neko bio posebno važan, stavila bih ispod belog papira otrgnut list iz sveske na kvadrate ili linije da bi redovi bili ravni, pošto su mi uvek išli u šreh. Naravno, sadržaj pisama je ono što je važno. 🙂 Čini mi se da smo tada imali i više strpljenja, jer naprosto i slanje i primanje pisama je tražilo vreme.
    Dadi, iako sam pročitala tek nekoliko tvojih priča, želim da ti kažem da su zaista nadahnjujuće i bude prijatna osećanja.

    Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s