Žeđ Drugog Života (IV)

„Morning Caffe“, San Francisko – 2005. godina

Anđela je sa klijentom dogovarala poslednje detalje vezane za proslavu desetogodišnjice muzičkog magazina „2m“.

Ona je uživala u svom poslu.  Ispunjavalo ju je da bude organizator događaja, a organizovanje, prikupljanju radne snage za njihovu realizaciju, pronalaženju mesta održavanja, činilo ju je srečnijom…pronalazila se u brizi o detaljima.

Zahvaljujući Dejvidovoj dobroj poslovnoj povezanosti, kao vlasnika jedne od najvećih marketinških agencija u svetu i tome što je poštovan i poznat u svim medijskim krugovima, ona je svojim klijentima omogućavala dopunjenu i drugačiju uslugu.

Svaki događaj koji je organizovala, bio je medijski propraćen i ne samo to, kako je glasio slogan njene firme „Dopustite drugima da saznaju za vas“, njeni klijenti su korišćenjem njenih skupocenih usluga izlazili na svetsko tržište, a kasnije u zavisnosti od proizvoda i usluga koje nude i njihovog kvaliteta i povećavali svoj profit. To je bila probrana klijentela koja je bila u mogućnosti da sebi priušti takav luksuz. Zbog ovako posebnog pristupa poslu, njene veze u raznim krugovima su se povećavale i umnožavale od događaja do događaja.

Nije imala potrebu da radi i zarađuje za sebe jer joj je Dejvid pružao skoro sve što je ikada poželela, ali ovo je bila njena želja, njena ideja, njen način da iskaže ljubav prema umetnosti na ovaj način. Jedino dok je bila zaokupljena poslom, ona je imala potpunu kontrolu, a volela je da naređuje, rukovodi ljudima i pravi „remek dela“ o kojima se pričalo.

Gospodin Stil, angažovao je njenu firmu, samo iz čiste bahatosti i hvalisanja. Znao je da će svi budući investitori, nakon prisustvovanja takvom bogatom događaju, biti još više zainteresovani da ulože u njegovu firmu. Njegov biznis vezan za diskografsku kuću je cvetao, ali konkurencija je uvek vrebala. Ovim spektaklom, koji će mu ona omogućiti, ostaviće ih sve, nekoliko koraka iza njega.

Lepi je sedeo tri stola od nje, zaklonjen jednim od stubova u kafeu. Bio je opčinjen njenom pojavom, baš kao i prvi put kad ju je video u onom baru u Srbiji, pored kladionice.

Primetio je da je promenila frizuru i boju kose, da nosi sočiva zelene boje i da joj se stil oblačenja znatno razlikovao od onog kad su se upoznali. To su sve promene na njoj koje su mu na prvi pogled bile vidljive. I dalje je imala pune usne, znao je da se iza te veštačke zelene boje, kriju tamno plave oči boje okeana u kojima se nekada gubio.

Krajičkom oka je posmatrao i onog čoveka koji je sedeo sa njom. Video je kako njena magična privlačnost utiče na njega. Primetio je njegovo naginjanje ka njoj i bezazleno flertovanje. Tako je sedeo, posmatrao ih i iščekivao trenutak kada će ona ostati sama za stolom.

Do tada se prisećao, do tada je oživljavao sećanja, ne bi li mu još življi i uzbudljiviji bio susret koji mu predstoji…Kako je samo bila lepa za onim šankom u baru ispijajući martini. Nije joj bila potrebna nikakva jarko crvena haljina, veliki dekolte niti mini suknja da svi pogledi budu uprti u nju.

U njenim bež pantalonama s visokim strukom i azurno plavom svilenom bluzom, koja se razlivala i presijavala po njenim grudima i visokim potpeticama koje su samo naglašavale njenu ženstvenost, mamila je sve muške uzdahe. Posmatrao ju je pažljivo i pohotno. Gledao je u njen dugi vrat, ruke i vitko telo. Nije imao sumnje, znao je još tada da je ona posebna i da baš nju to veče mora imati.

Sačekao je da je klijent napusti i ostao još neko vreme za svojim stolom da je posmatra. Pokušavao je da sazna iz njenog pogleda koji se prostirao u daljinu da li ju je stiglo kajanje, da li je srećna, da li je nesrećna. Naposletku joj je prišao.

– Izvinjavam se draga, da li je ovde slobodno? (seo je preko puta nje pre nego što je uspela da izusti i jednu reč)

Istog momenta je prepoznala njegov glas. Podigla je pogled ka njemu polako, a stidljivo i izazovno, kako je samo ona umela.

– I dalje si tako zanosna. Godine te nisu ni okrznule.

(Gledala je u njega. Istraživala ga pogledom, na njoj svojstven način. Setila se kako je volela njegov grubi, hrapavi glas i taj pogled.)

– Da li se sećaš šta smo jedno drugom poslednje rekli? Šta ti radiš ovde? Rekla sam ti, to je previše riskantno!

– Trenutno uživam u smaragdnoj boji tvojih očiju. Dobro ti stoje. Slažu se sa novom bojom kose.

Ispustio je blagi uzdah i prešao očima preko njenog lica, do njenog dekoltea, polako i samouvereno i nazad. Tim pogledom je rekao mnogo reči.

– Reci mi da ti ne nedostaje?

– To je davno iza mene. Ne spominji mi to!

– U redu. Kako ti želiš. Znam za jednu stvar koja ti sigurno fali.

Ustao je, poljubio je u obraz, odmah nadomak usana i laganim neprimetnim pokretom je spustio ključ od sobe hotela sa brojem 412 i šapnuo joj: Očekujem te večeras.

Srbija, privatna bolnica – 2015. godina

Prošlo je dva meseca od kada je Igor saznao da boluje od leukemije i od kada se našao na listi pacijenata prijavljenih za transplataciju koštane srži.

On je to prihvatio mnogo bolje od drugih pacijenata kojima je saopštena ista ili slična dijagnoza. U početku je imao momente osame i prošao je kroz razne faze i poricanja i depresije, ali je zahvaljujući strpljenju medicinskog osoblja, a naročito Tijane uspeo da savlada te teške dane, da misli pozitivnije i da se nada pre svega.

Igor je razgovarao sa jednim starijim čovekom u crnom odelu, sede kose. Tijana ih je posmatrala kroz stakleni prozor zapisujući neke beleške za drugi slučaj.

– Kako ste?

– Dobro sam Branimire. Rekao sam ti da nema potrebe da stalno dolaziš.

– Znam i ja sam odlučio da ipak ima.

– Tvrdoglav si.

– Ne kao vi. Jel vas paze ovde?

– Da sve je u najboljem redu. Ostaje nam samo da čekamo.

– Znate, on, on pita za vas.

– Rekao sam ti da me to ne interesuje. Rekao je da sam za njega mrtav, neka tako i ostane. A po svemu sudeći izgleda da će mu se želja uskoro ispuniti. (nasmejao se)

Tijana je pokucala na vrata i prekinula tog čoveka u pola reči koji je, naizgled prekoravao Igora.

– Ja se izvinjavam što prekidam, ali Igore, vreme je za doručak.

(Igor se osmehnuo.)

– Nema problema Tijana. Ovo je moj otac, upravo je krenuo.

– Oh, pa drago mi je što sam vas upoznala gospodine. (pružila je ruku)

Čovek ju je prvo odmerio od glave do pete, nelagodno se nakašljao, uputio brzi pogled ka Igoru, pružio ruku i rekao:

– Branimir, drago mi je.

Nakon toga je izašao.

– Znaš Tijana već dugo se brineš za mene i mislim da je red da prestaneš da mi persiraš.

– Da, izvinite, ovaj, hoću reći, izvini, to mi je navika.

– U redu je. Od danas više nema persiranja, a uostalom nisam mnogo stariji od onog motoriste koji dolazi po tebe, 15-ak godina, šta je to?

– Ok, kako god (nakašljala se i naglasila) ti kažeš.

– Onda, nisam te video celi vikend. Gde si bila? Šta si radila? Znaš da volim tvoje putešestvije.

– Onda se zavali i slušaj. Imam svašta da ti pričam.

Tijana je ona ulepšavala Igoru dane, svojim pričama sa kratkih izleta i putovanja sa dečkom po Srbiji. Ona i njen dečko, Luka, bili su veliki zaljubljenici u prirodu. Zbog zahteva njenog posla, ta putovanja su uglavnom bila kratka, ali sadržajna. Pričala mu je sa takvim zanosom i ljubavlju o njima, da se stvarno osećao kao da je i on posetio baš ta ista mesta dok ju je sušao.

– Znaš Tijana, imaš takav pripovedački dar. Ne bi me čudilo da jednog dana napišeš knjigu.

Ona je odjednom porumenela i osmehnula se stidljivo.

– Znaš, baš mi znači to što kažeš. Pre nego što sam upisala medicinu, imala sam želju da postanem scenarista. Pravi sam zaluđenik za filmove, knjige i stalno nešto piskaram za svoju dušu.

Njih dvoje su se tako iz dana u dan zbližavali. Zajedno su, vremenom otkrili razne stvari koje su ih povezivale…

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III

Sledeći deo > Žeđ Drugog Života V

Kap Mastila

15 Comments Add yours

  1. Zevsova cerka каже:

    Odlicna ti je ova prica, samo nastavi!

    Liked by 1 person

    1. Dadi каже:

      Hvala ti 🙂 Drago mi je da ti se sviđa 🙂

      Liked by 1 person

  2. brlogingblog каже:

    Ova prica mi mirise na moje tinejdjerske snove 🙂

    Liked by 1 person

    1. Dadi каже:

      Ne znam o kakvim snovima se radi, ali nadam se da je to dobra stvar 😀

      Liked by 1 person

      1. brlogingblog каже:

        Valjda su i druge djevojcice sanjarile kako nesebicno brinu o nekome, ili je to samo moja dijagnoza 😀

        Liked by 1 person

  3. Повратни пинг: Žeđ Drugog Života (V) – Poezija Živi
  4. Повратни пинг: Žeđ Drugog Života (VI) – Poezija Živi
  5. Повратни пинг: Žeđ Drugog Života (I) – Poezija Živi
  6. Повратни пинг: Žeđ Drugog Života (XI)  – Kap Mastila
  7. Повратни пинг: Žeđ Drugog Života (XII) – Kap Mastila

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s