Žeđ Drugog Života (V)

Hotelska soba 412, San Francisko, 2005. godina

Lepi je sa ukusom slatkoće i iščekivanja ležao na krevetu. Konačno je došao taj trenutak. Konačno njihove maske, kao nekada, padaju, makar na jednu noć. Nije imao ni najmanju sumnju da ona neće doći. Znao je vrlo dobro šta su nekada davno imali.

Ovo nije bio nikakav romantični sastanak. Soba je bila bezlična i prosta, zemljane boje su preovladavale u prostoru , prigušeno svetlo noćne lampice je obasjavalo mali delić zida i gornji kraj kreveta, a sa terase se pružao pogled na neku sporednu uličicu pored hotela. Ovo je bio susret dva plamena, koja su tinjala sve ove godine, susret dve sudbine koje su igrom slučaja morale da prekinu njihovu zajedničku nit.

Anđela je došetala laganim korakom do sobe 412, stala ispred vrata, udahnula duboko i sa tim uzdahom vratila sećanja na ono veče u baru, veče kada su se upoznali…
Ispijala je svoj martini, svesna pogleda na njoj koji su je skenirali, gutali i čija se mašta ustreptalo koprcala u njihovim glavama. Onda joj je on prišao. Bila je potpuno nezainteresovana, ali je odlučila to veče da stavi novu masku na svoje lice, novu boju lepote. Njihova igra je otpočela.

On nije bio neki dosadni tip za razliku od onih koji su joj kukavički skretali pažnju na sebe slanjem pića, namigivanjem ili ispraznim rečenicama za prilaženje, koje su obicno započinjali nekim komplimentom na račun njenog izgleda, ili jos gore filozofi ubeđeni da će njihovom predstavom o njoj i rečenicama tipa: znam ja šta ti treba, ili izgledaš kao neko kome treba jos jedno piće…

On se diskretno približio baru, naizgled, ne pridajući joj veliku pažnju, naručio piće, okrenuo se prema njoj i započeo razgovor jednom prostom rečenicom:

– Stvarno su naporni, zar ne?

– Mene pitate?

– Pa, da. Vama celo veče prilaze, ne meni. Mada mi to, znate, uopšte nije jasno.

– Nije vam jasno zašto mi prilaze?

(sada je već izgledala zainteresovano za nastavak razgovora koji je tekao neuobičajenim tokom, drugačijem od ostalih)

– Pa da. Prijatno veče vam želim.

Vratio se za svoj sto, a ona se osmehnula i ostala ganuta njegovim pristupom. Naravno videla je da se i njemu dopala kao i ostalima. Vrlo dobro je čitala govor tela iako joj se predstavio kao nezainteresovan. Neko vreme u toku večeri je ostala da sedi za šankom, a onda odlučila da nastavi započetu igru. Samouvereno, graciozno i prepotentno, sa podignutom glavom, sporim korakom je samo došetala do njegovog stola i spustila svoje piće.

On je podigao pogled i ovog puta je pogledao vidno zainteresovan, bez ikakve glume, odmeravajući je pogledom koji je klizio preko nje, kao ni jedan drugi posle njega. Neki drugi muškarac bi odgovorio: pa gde si do sada, ili nešto tako previše samouvereno, ali ne i on. On je bio drugačiji. Rekao joj je nonšalantno, bez ikakvog lažnog samopouzdanja, pretvaranja i preterivanja. Prosto i jednostavno, nakon osmeha koji je obarao sa nogu:

– Ćao.

Tako prosto, tako jednostavno, tako daleko od filozofije, ironije, pretvaranja. Jedna reč propraćena osmehom. Posle te reči sve se nastavilo lagano i spontano, sa uobičajenim temama za upoznavanje. Kako je veče odmicalo, broj popijenih pića na njihovom stolu se povećavao. Njihovi pogledi su postajali vatreniji , puni želje, jedno drugo su ispitivali očima, oblizujući usne povremeno, dodirujući ušne resice rukama zamišljajući momente koji slede.

Pre njihovog samog ulaska u sobu hotela, sličnoj ovoj na čija vrata se sprema da pokuca mu je rekla:

– Niko ne sme saznati za ovo, nisam ti rekla svoje pravo ime i ovo veče se neće više nikada ponoviti.

Lagala je i njega i sebe.

Pokucala je na vrata sobe hotela, dva puta uzastopno bez veće pauze, baš kao nekada. Lepi je otvorio vrata, pogledao je pravo u zelene oči, upijajući iskru želje iz njih . Odmakao se od vrata, pomerio u stranu i pokretom ruke joj pokazao da uđe.

Ona je ušla i nedugo potom se približila njemu, obuhvatila mu lice rukama i krenula da ga poljubi. Poljubac, odmah, bez reči, bez rasprave. Krenula je da spusti svoje usne na njegove, ali on ju je zaustavio, nežno je udaljio od sebe i rekao joj da želi da gleda u nju, da gleda u dva tamna duboka bunara u kojima je zastajao njegov dah, a ne u te veštačke tvorevine.

Ona se nasmejala, kao da je očekivala da će baš to biti prvo što će joj tražiti da uradi, približila ogledalu i brzim pokretima ruke izvadila sočiva. Posle toga se malo zagledala u ogledalo, predugo vremena je prošlo pre nego što se zaista pogledala u ogledalo, pogledala u svoje oči, a ne oči žene koja vodi savršen, porodični, miran život. Okrenula se ka njemu. Ovog puta je on njoj prišao. Uhvatio je jednom rukom oko struka, približavajući je ka sebi, sklanjajući joj pramen kose sa lica i izgovarajući:

– Evo je. Evo je moja draga Anđela. Dugo se nismo videli.

Usledio je dug i strastven poljubac. Nakon toga dodiri uskomešani s uzdasima ispuniše sobu. Anđela se ponovo osetila živom, makar samo tu noć.

Privatna bolnica, Srbija, 2015. godina

Igor je i dalje čekao svoju slamku spasa u nečijoj koštanoj srzi. Pošto su lekari u pravo vreme otkrili o čemu se radi, sipmtomi mu se nisu značajno pogoršavali i oni su mu davali lekove da preduprede veća pogoršanja. Svoje dane je uglavnom provodio usamljenički ili sa Tijanom.

Spisak ljudi koji su ga posećivali je bio iznenađujuće mali. Samo jedna osoba se nalazila na njemu, Branimir. Tijana je primetila i nije mogla da se načudi tome. Igor je pored toga što je bio jako šarmantan izgledao zaista dobro. Na njegovom telu su se isticale mišićave ruke i zategnut stomak. Bore jedva da su bile primetne.

Čudilo ju je da za njegovih četrdesetak godina nije našao ni jednu ženu koja će biti uz njega u ovakvim trenucima. Zar je moguće da on takav, nema nikoga pored sebe? Ženu, decu, prijatelje. Koliko god da su se njih dvoje zbližavali u toku njegovog boravka, on je ipak predstavljao nedokučivu misteriju za nju. Misteriju, koju je želela da otkrije.

Kiša se slivala niz oluke i prozore, a udaranje kapi o njih je proizvodilo neki umirujući i jedinstveni zvuk. Tijana je znala da je Igor za razliku od mnogih ljudi zaista voleo kišu. Ona na njega nije delovala kao na druge, nije mu pogoršavala raspoloženje, delovala na njega depresivno ili mu pogoršavala simptome. Za njega, ona je bila, što je za druge bilo sunce. Izmamljivala mu je neki setni osmeh na lice, budila je neka lepa sećanja.

– Igore ne moram ni da pitam kako si? Za razliku od drugih ti kao da si priželjkivao ovu kišu, vidim i da je osmeh tu.

– Tijana draga, dobro misliš. Zašto druge ova pojava rastužuje nikada mi neće biti jasno. Šta ima ružno i depresivno u melodiji koja proizilazi iz same prirode. Ej, pa čoveče čitav orkestar, koji je stvorila sama priroda, zvukovi koje ni jedan muzički instrument ne može da proizvede. Zar to nije fascinantno? A znas šta mi se najviše sviđa kod nje?

– Sigurna sam da je u pitanju neka „vrlo pametna stvar“, ali molim te reci mi.

(nasmejala se šaljivo i pokušala, bezuspešno da mu namigne kao što on namiguje njoj)

Njemu je to bilo neodoljivo. Jos više mu je raširilo njegov već postojeći osmeh.

– Reakcija devojaka kada krene kiša, a nemate kišobran. Pa to je neprocenjivo. Ponašate se kao da je u pitanju radioaktivna kiša. Kao da će vas povrediti. Možda zato što će vas ogoliti, skinuti šminku koju nekad nosite kao masku. Ne znam ni sam. To mi nikada neće biti jasno.

…Znaš poznavao sam jednu devojku koja ju je za razliku od većine obožavala.

– Aha, sada mi je već jasnija ta ljubav prema kiši.

– Oh da, lagao bih te kada bi rekao da nema veze sa njom. Davno je to bilo, nekih stvari se skoro ni ne sećam vise, vezanih za nju, mislim. Međutim, taj dan kada je počeo pljusak i svi potrčali da se sklone pod nastrešnicu, a ona koja je izletela na kišu sa širokim osmehom od uveta do uveta, te raširene ruke, podignuta glava ka nebu, gde je izgledala kao da se nekome tamo gore zahvaljivala, njega nikada neću zaboraviti. Vidiš sad kad bolje razmislim mislim da je to bio momenat kad sam se zaljubio u nju.

– Hmm to sluti na zanimljivu priču.

– Čini ti se. Nije dugo potrajalo. Nego znaš ono o čemu smo pričali prošli put. O tebi kao scenaristi?

-Da, šta sa tim?

– Pa razmišljao sam kako da ti se odužim za to što si tako divna prema meni i nije mi palo ništa na pamet. (nasmejao se šeretski)

– Sigurna sam da ćeš ti nešto već smisliti. (rekla je to u žurbi, malo se nesvesno postidela i obrazi su joj poprimili crvenu boju)

Bilo joj je drago sto je razmišljao o njoj. Brzo je potisnula tu misao i zamenila je sa razmišljanjem o Luki.

– Znam setio sam se. Imam način kako i tebi i meni da prekratim i ulepšam naše zajednicko vreme.

– Vidiš nije ti dugo trebalo. Slušam te.

– Mislim da ne moraš da se odrekneš svog prvog sna. Imam za tebe jedan neviđeni predlog.

– Misliš na pisanje scenarija?

– Baš tako.

– Pa rekla sam ti, ja već povremeno piskaram. Nisam skroz odustala od te ideje. Jednog dana ću napisati scenario za Oskara.

– Nema boljeg vremena nego sada.

– Nisam sigurna da te pratim.

– Hajde zajedno da pišemo nešto, ti i ja. To će mi ublaziti ovo iščekivanje, a ti ćes konačno to tvoje „jednoga dana“ pretvoriti u sada, a i ne moras da brines o ideji. Nešto već imam na umu. Za Oskara je, veruj mi. (iskezio joj se)

– Dobro ajde, da ti verujem. Nije loše za mene malo česće da pišem.

– Odlično. Ovu priču je preživeo jedan moj bivši prijatelj i veruj mi neće te ostaviti ravnodušnim, ali za slučaj da od toga jednog dana stvarno nastane film, nećemo spominjati prava imena. Dogovoreno?

Tijani je bilo drago zbog entuzijazma koji je videla na njegovom licu.

– Dogovoreno.

Tako su ovo dvoje nekadašnjih poznanika, prerasli u prijatelje koji zajedničkim snagama pričaju neispričanu priču za Oskara…

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV

Sledeći deo > Žeđ Drugog Života VI

Kap Mastila

17 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s