Mjuzikl

Čini mi se kao da je svaka tvoja reč upućena samo meni.

One male dramske pauze koje praviš kada nešto naglašavaš, pa ih onda upotpunuš sa krivim osmehom na kraju…da baš one, i dalje mi oduzimaju dah. Nije važno što ti je ovo ko zna koje izvođenje.

Svaki put te doživim drugačije.

Ostali, sigurna sam – ne primete te razlike. One su samo meni vidljive. Svaki pokret tvog tela mi pokazuje kako se stvarno osećaš. Glumci se moraju uživeti u svoje uloge. Niko van scene, ne bi trebalo da primeti kako se oni stvarno osećaju dok poskakuju na tim daskama, menjajući kostime i izraze lica, skačući iz jedne scene u drugu.

Znaš, uvek si bio dobar u iskazivanju emocija, sjajan u svojim ulogama. Ali, ne poznaje te niko kao ja, ni tebe, a ni tvoju ulogu.

Pitam se da li još neko iz ove sale tako razmišlja?

Ne vidim ovu pozornicu kao što je drugi vide. Dok drugi likovi pokušavaju da me zadive, tvrdoglavo se ističući i naglašavajući svoje prisustvo, ja samo tvoje pokrete na sceni iščekujem. Oni ni ne znaju da su samo siluete u mraku koje jedva primećujem.

Svi reflektori su i dalje na tebi.

Tamo gde si se ti davao, gde su tvoja stopala pravila zvukove, još odzvanja melodija tvojih koraka. Svaka ispevana i prećutana emocija koju si spustio na daske te pozornice, svaka kap znoja koju si na njoj ostavio i dalje priča svoju priču. Eho tvog glasa i dalje odjekuje ovom salom.

A aplauz, aplauz kao da nikada nije ni prestajao.

Drugi mi ponekad izmame neku reakciju. Aplaudiram im. Tako je red. Svakome treba podstrek. Svi smo mi ljudi. Svi se oni nadaju da će jednog dana i njihova uloga biti glavna. Znaš… među nama, njihovo umeće nije vredno ni sporednih uloga koje su im dodeljene.

Ali, ko smo mi da im rušimo snove?

Vidiš da oko mene svi ustaju i aplaudiraju. Ustala sam i ja. Toliko sporednih likova se već poklonilo. Nikada mi nije bilo jasno zašto glavne uloge uvek izlaze poslednje da se poklone.

Zar oni ne zaslužuju najglasniji i najveći aplauz od svih?

Dok su drugi već istrošilli svoje aplauze i tek pomalo tapšu na pojedine muzičke taktove, ponovo reda radi, ja sam svoj čuvala samo za tebe. Znam, verovatno ga u ovoj gomili nisi prepoznao. Iz sveg srca sam aplaudirala. Da li si čuo?

Velika je ovo sala, ne vidi svako svakoga, zar ne?

Kap Mastila

2 Comments Add yours

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s