Žeđ Drugog Života (X)

San Francisko, 2006. godina

Negde oko ponoći Majk je seo na tribine i dopustio da mu hladan vazduh razbistri um. Na kampusu je većina studenata već bila u svojim sobama, dok je samo poneki zaljubljeni par s vremena na vreme prošetao pred njegovim očima. U bilo kom drugom momentu on na to ne bi ni obratio pažnju, ali u poslednje vreme nije bilo tako. Dojadilo mu je da on uvek bude taj koji takve parove uvek posmatra sa strane. Pomislio je na Vanesu i njegovo lice se odmah izobličilo. Kako je samo bio ljut i besan, ali ne na nju, već na sebe.

Uzeo je telefon u ruke i pozvao Teu:

– Halo.

– Ej.

– Ej. Jel sve u redu? (prošaputala je da ne probudi Maju)

– Nisam te probudio?

– Nisi. Budna sam. Šta je bilo, što me zoveš u ovo doba?

– Maa duga priča. Ja sam na tribinama. Dođi molim te.

Spustio je slušalicu, a Tea je ostala zagledana neko vreme u zid sobe i pitala se šta se to upravo zbilo. Ubrzo je došla k sebi, navukla je duks preko gornjeg dela pidžame i išunjala se iz sobe.

Došla je do Majka. Sela je do njega, pogledala ga je i spustila svoju ruku na njegovu. On je i dalje bio zagledan u jednu tačku, ali je okrenuo svoj dlan na njen i nakon nekoliko sekundi Tea je progovorila:

– Jesi dobro? Nije valjda opet tvoj matori u pitanju?

– Nije. Ovaj put ne radi se o njemu.

– Ok. Ako ti više odgovara da ti samo pravim društvo u tišini. Tu sam za tebe. (još jače mu je stisnula ruku)

– Neverovatno.

– Šta to?

– Razumeš me bez ijedne moje izgovorene reči.

Tea je, nesvesna toga, odjednom porumenela i osmehnula se sa sjajem u očima.

Neko vreme su samo tako sedeli, dok joj je on svojim kažiprstom iscrtavao svetove na dlanu, a njena ruka se stidljivo nameštala i pokretala. A onda je Majk iz vedra neba, bez ikakvog upozorenja postavio pitanje:

– Jel se sećaš dana kada smo se upoznali?

– O Bože, kakvo je to pitanje sada. Naravno. Ako me pamćenje dobro služi tada sam tebe i Tomija spasila od još jednog Majinog brbljanja. (oboje su se nasmejali)

– Da, tako je bilo.

– Otkud ti je to sad palo na pamet iz čista mira?

– Ne znam. Znaš nisam primetio da si skoro nosila onu teget košulju u kojoj si bila kada si nam otvorila vrata.

Tea je bila zapanjena. Nije mogla da veruje da se on toga seća. Na momenat se zbunila i nije znala šta da odgovori. U njenoj glavi se odvijala zbrka. Kombinacija uzbuđenja, čuđenja i straha ju je paralisala.

– Pa da. Nisam ni mogla da je nosim. Znaš, nije bila moja. To je Anđelina košulja. Oduvek mi se sviđala, pa sam je valjda nesvesno ponela iz njenog stana kada sam ovde dolazila. Ubrzo sam to shvatila i vratila sam je.

Posle odgovora u sebi je mislila kako je glupo što mu je sve to ispričala i kako ga sigurno ne interesuje ta opširna priča o košulji. Ma koga bi takva priča i intetesovala.

Majk ju je posmatrao i kao da je znao sta joj prolazi kroz glavu prekinuo je tu neprijatnu tišinu .

– Nisi dugo bila kod nje?

– Nisam. (spustila je glavu)

– Voleo bih da je upoznam. Idemo sutra zajedno. Praviću ti društvo . Ionako nemam ništa pametnije da radim. A uostalom onaj dan, znaš već, mislim na izlet, nije bio loš.

– I ja to mislim.

Neko vreme su jos tako sedeli i pričali o svemu sem o onome o čemu su stvarno razmišljali. Kada su se pozdravljali, Tea ga je poljubila u obraz i zagrlila, a on joj je čvrsto uzvratio zagrljaj i zadržao se malo duže u njemu.

– Do sutra.

– Vidimo se.

***

– Halo.

– Ja sam ispred. Reci ovim tvojim buldozima da me puste.

– Šta pričaš? Znaš da sam udata zar ne? Rekla sam ti da se možemo viđati samo pod mojim uslovima.

– Draga zar si sumnjala da nisam proverio sve pre nego što sam došao. Znam da je otputovao. Moram da te vidim.

– Ti nisi normalan. Šta ako mu neko prenese.

– Pobrinuo sam se za sve. Samo još nagovori ove tvoje siledžije da me puste.

Anđela je spustila slušalicu, a odmah potom je zazvonio telefon jednog krupnog telohranitelja, kome je samo glava odudarala od ostalog dela tela, bila je neobično mala.

– Sada možete da uđete gospodine.

– Hvala veliki. Pružio mu je ruku u kojoj je bilo nešto novca.

Mala glava sa nesrazmerno velikim telom se nasmejala i iskezila svoje požutele zube.

I ovo veče su započeli i završili kao i svako do sada, u krevetu. Nisu bili svesni vremena i prostora oko sebe. Znali su samo jedno za drugo.

Jutro je osvanulo i ispijali su jutarnju kafu. Njemu se nije žurilo, čak šta više, odugovlačio je odlazak kući.

Dok je Lepi bio u toaletu, Anđela je čula otključavanje vrata. Usta su joj se odjednom osušila i sluh joj se izoštrio, toliko da je svako pomeranje reza čula i videla kao u usporenom filmu. Razmišljala je u sebi – Tek je otišao. Nije valjda…

Srbija, Zaovinsko jezero, 2015. godina

Branimir se približavao prilazu ka montažnoj kućici i polako se kretao po neasfaltiranom delu puta oprezno prelazeći ispupčenja nastala od suve zemlje.

Dok je auto poskakivao na tim izbočinama, Igorovo lice je pričalo priču. Ponegde bi delovalo srećno i razgaljeno, ponegde tužno i setno, ponegde bi izgledalo kao da želi da se priseti, a na nekim mestima bi Igor ispuštao uzdah koji je govorio – Eh kad bi bilo…

Branimir je samo vozio. Ništa ga nije ni pitao i nista mu nije ni pričao. Ovo što se sa njim dešavalo je bilo između njega i jezera, između njega i uspomena. Nije hteo da mu kvari tu njihovu intimu ćutanja.

Igor je izvadio ključ iz džepa i krenuo da ga okreće među prstima. Konačno su stali, a pred očima su sa tim dodirom ključa krenule da izviru uspomene. Neki drugi život se odvijao na nekom filmu, koji se razvijao.

U tom drugom životu…
– Pa Vesna, da li si spremna?

– Jesam. Hajde već jednom. Ne mogu više da izdržim ovu neizvesnost, a i ova marama me žulja.

– Dobro, dobro. Malo strpljenja. Evo ga.

Skinuo joj je maramu šarenu kao i priroda koja ih je okruživala i iščekivao je njenu reakciju.

Ona je brzo prešla pogledom preko celog apartmana, bar onog dela do kog joj je pogled dosezao, a zatim je pažljivo krenula da ispituje svaki detalj koji je pažljivo pripremio. Nije znala šta ju je više oduševljalo, da li sam izgled kućice sa drvenim zidovima i detaljima od cigle ili boja jastučića u njenoj omiljenoj azurno plavoj boji , ili muzika koja je svirala u pozadini…

– Stigli smo.

– Vidim.

– Samo mi pomozi oko kofera i slobodan si. Neću te više zadržavati. Mora da matori ludi što si prvi put u karijeri tražio slobodan dan.

– Preživeće. (namignuo mu je).

 

Prethodni delovi priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX

Sledeći deo > Žeđ Drugog Života XI

Kap Mastila

 

 

 

Advertisements

5 comments

    • Hvala Moody 🙂 Znam, verujem da i drugima smeta što ovako retko izbacujem. Kada sam počela, znala sam početak i kraj, a ovo između mi je samo nadolazilo. Nisam ni planirala ovoliko da odužim priču 🙂 Ali bolje da je završim kako treba, nego da sve zbrzam u jednom delu. Ne volim kada drugi to urade, pa se time vodim 🙂 Izvinjavam se zbog toga 🙂 Ako budem pisala još jednu priču u nastavcima posle ove, obećavam da ću je prvo celu napisati, pa tek onda izbacivati na blog, na svaka 3-4 dana 🙂 Hvala ti puno na podršci 🙂

      Liked by 1 person

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s