Snežno Sunce

­☼Snežno Sunce

Sa svojih šest godina Petar se nije razumeo u mnogo stvari. Govorio je kako je osećao i razumeo onoliko koliko je mogao, koliko mu je njegov dečiji um dozvoljavao.

Zimska idila je u svom punom sjaju. Pod njegovim nogama šuška sneg, hladnoća mu otežava dah, a on uživa u pogledu na svetlucave šljokice koje su rasute po čitavom dvorištu na belom tepihu, koji se prostirao dokle god mu je pogled dosezao. U jednom delu ispred kuće nešto gradi, nešto pravi sa svojim malim nežnim, krhkim ručicama. Tamo je provodio većinu svog vremena.

Nije Petar tamo pravio, ono što vam je prvo palo na pamet-sneška, dvorac ili tome slično. Dopustio je da njegova mašta napravi ono što je on sa svojim ručicama izvajao. To je bilo nešto nalik suncu sa čudnovatim zracima, koji su bili razgranati na sve strane. Na to sunce je iscrtao nešto što je ličilo na oči i liniju (usne), koja se iz dana u dan menjala i krivila u raznim pravcima.

-Petre koliko puta ti se treba ponoviti da ne sediš na tom snegu! 

-Hajde dođi mamino zlato, jao što je lepo to nešto što si napravio. Da te mama poljubi..

(usledio je zagrljaj svetlosne brzine)

Oprezno se pridigla i pogladila haljinu u slučaju da ju je ovaj čin pokvario.

-Ivana večeras ćemo se ranije vratiti. Vodi računa o svemu kao i uvek. Ljubim.

(ulazi u kola, dok joj vozač jednom rukom pridržava kišobran, a drugom otvara vrata automobila)

Petar je ostao uskraćen dužeg zagrljaja od majke, pa je zato pohrlio u Ivanino naručje. Deca osete mnoge stvari, možda čak i bolje od pojedinih odraslih ljudi. On je osećao iskrenost Ivaninog zagrljaja, a i malu dozu sažaljenja.

Ušli su u kuću. Odisala je luksuzom na sve strane. Na samom ulasku, dok su prolazili kroz predsoblje koje je vodilo do salona, iz kog su se pružale stepenice ka spavaćim sobama, Petru je pažnju odvlačio veliki broj slika raznobojnih boja i neobičnog izgleda, koje su sa ukusom bile poređane duž čitavog zida na desnoj strani. On nije znao da su to skupocena i fantastična dela velikih umetnika XVI veka. Jedino što je znao o njima je da su lepa, da mu odvlače pažnju i da su tu već duži period.

Ivana ga je spustila iz zvog naručja kada su došli u njegovu sobu, a pre toga je kao i uvek ispetljala njegovu ručicu koja je mrsila njenu dugu kosu boje kestena.

Nakon toga je hitrim pokretima ruku pospremila i popakovala gomilu igračaka, gedžeta i čuda najnovije tehnologije, pažljivo pazeći da ne sruši ramove sa prepunim slikama njihovih zajedničkih doživljaja.

Oni su više bili kao brat i sestra. Toliko su vremena provodili zajedno i proživljavali sve i svašta, da je Ivana odavno prestala da ga posmatra kao deo svog posla. Zavolela je tog dragog, plavokosog dečaka sivkastih očiju.

Kada je rasklonila sve te vredne poklone sela je na mekani šareni tepih s Petrom i počela da mu priča neke izmišljene priče, propraćene raznim zvukovima, smešnim grimasama i osmesima.

Ubrzo potom zazvonio je njen mobilni telefon…Ej srećo, da evo još sam kod Petra..da.., jeste, dobar mi je…naravno da me sluša..(nasmejala se i namignula Petru)….i ti meni…dođi uskoro po mene, kao što smo se dogovorili..važi, vidimo se.

animated-winter-snow-fall-scene

Ponovo je otišao do svog snežnog sunca, dok je Ivana spremala ranu večeru. Seo je na sneg, u sed nalik na turskom sedu, samo malo nespretnije i iscrtavao onu njegovu liniju i pričao je svom suncu, pričao mu je svašta:

-Mama je ponovo bila u žurbi.

-Bila joj je lepa haljina.

-Neki čika joj je držao kišobran iako nije bilo kiše.

-Ivana mi je pričala priču, baš je bila smešna.

-Nekome je na telefon rekla da sam dobar i da je slušam.

-Malo sam gladan.

-Čekam sada večeru.

-Baš sam srećan!

Ispekla je poslednju turu palačiinki, ukrasila posebno onu jednu za Petra, kao što je to oduvek činila i krenula da ga pozove da dodje da jede. Zazvonio je fiksni telefon:

-Ivančice dušo, ipak ćeš morati da ostaneš malo duže, ovaj poslovni ručak se odužio..naravno bićeš nagrađena za to (uozbiljila je ton glasa) razumeš, zar ne? Ostaćeš?

(u pozadini su se čuli muški i ženski glasovi, izmešani i nerazumljivi, koji su povikivali, smejali se..i lagana melodija saksofona, a mogao se skoro i osetiti oblak dima iz prostorije)

-Ali gospođo imam nešto dogovoreno za večeras. Zaista mi je prob..

(prekinula ju je u pola reči)

-Ajde, ajde tvrdiš da voliš moje dete neizmerno, sada je prava prilika da to dokažeš Ivančice, Ico, Cico.. Da, još jedan martini ovde. Samo požurite..Taj tvoj će se strpiti do sutra..ajde, ajde. Računam da smo se dogovorile. Ćaaao lutko! 

(spustila je slušalicu)

Ivana je ostala sa slušalicom u ruci. Izgledalo je kao da je odlagala da je spusti. Znala je da čim to učini, da je pristala. Ta ohola, samoživa žena nije joj ostavila izbora.

Po ko zna koji put je pozvala svog dečka i javila mu da će viđanje pomeriti za neki drugi dan. Duboko je uzdahnula, uverila samu sebe da to divno dete nije krivo što ima takvu majku i da ne može da ga napusti. Otišla je do ulaznih vrata i doviknula da su palačinke gotove.

Petar je došao i zatekao na svom tanjiru palačinku ukrašenu sa kremom i jagodama, koji su činili nasmejano lice. Uzviknuo je od sreće, zagrlio Ivanu i prošaputao joj:

-Baš sam srećan. Ja tebe puno, puno, ali baaaš puuno volim!

Ivana je uzvratila:

-I ja tebe mali plavi zvrku, ajde sedi dok se nisu ohladile.

Kap Mastila

Advertisements

3 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s