Delići slagalice

Nestrpljivi zraci sunca se probijaju kroz tvrdoglave oblake koji su se nadvili nad većim delom grada i jednom kućom s pomalo oronulom fasadom boje trešnje. Svi su se već okupili u zajedničku prostoriju da pričaju anegdote i da se druže…

Nada je, kao i svako jutro, pokupila svoju negovanu kosu boje dunje u punđu i obuhvatila je šnalom. Irena joj je pomogla oko oblačenja i pospremanja sobe, ali samo oko onoga što joj je ona dozvolila. Nije volela da se oseća beskorisno.

Ušle su u zajedničku prostoriju, javile se ostalima i sele za njihov omiljeni sto pored prozora, odakle su imale pogled na bučnu i uzavrelu ulicu glavnog grada. U to doba, ona je bila prepuna turista koji su se stapali u toj gužvi.

Irena je istresla sve deliće slagalice na sto i pomogla Nadi da ih rasporedi i okrene pravilno.

– Dakle Nado, hoćemo li započeti?

– Naravno draga. Ovo mi je omiljeni deo dana.

Irena joj je dodavala delove slagalice koje je pre toga rasporedila u tri različite grupice.

– Izvoli.

Uzela je prvi deo koji je na sebi imao pregršt nijansi plave boje. Lako je uvidela da je to komadić neba. Dodavala je ostale nijanse bele i sive i uzbuđeno krojila to nebo. U toku slaganja, s vremena na vreme, prokomentarisala je kakvo je vreme napolju i kako joj nedostaje jedan sunčani dan. Nije tačno znala da joj opiše kakav dan joj je bio na umu, ali je kako je slaganje neba odmicalo pričala je Ireni o baš takvom nebu i tako jarkom suncu koje se rađalo iz delića, a ona ju je pažljivo slušala, osmehivala se i dodavala joj preostale delove.

Kada je nebo složeno, na red je došla druga izdvojena grupica. Ovog puta slaganje je išlo malo sporije. Bilo je teško uklopiti sve deliće. Ona je imala nekoliko nijansi ljubičaste boje, nekih komadića sa izmešanim crnim i sivim bojama oivičenim sa zelenom bojom i nekoliko nijansi tamnije žute boje. Dok se Nada mučila oko uklapanja boja, Irena joj je prepričavala priču o mladom paru iz romana koji je skoro čitala.

– Znate Nado, toliko divno je opisan taj njihov put ka primorju. Iako su krenuli u automobilu, koji im se svako malo kvario i sa ono malo teško stečene ušteđevine, oni su toliko plenili srećom. Ne mogu da vam opišem kako je to lepo dočarano.

– Verujem ti draga. Neki pisci imaju dar da prenesu čitavu sliku na papir. Toliko dobro to urade, da ti na papiru ne vidiš slova, već vidiš te boje i osetiš tu emociju. Zar ne?

– Da, baš tako. To je neverovatno. Kada smo već kod toga, da li ste vi nekada doživeli tako veliku ljubav?

–  Ah, volela bih da ti kažem da jesam. To postoji samo u romanima i na filmu. Nisu svi te seće da budu likovi iz tih priča. Sve je to preuveličano.

– Kako Vi kažete. O, pa vidim da ste složili i ovaj deo. Jel vam se sviđa taj automobil?

– Ova starudija? Smešan je. Mada moram priznati, izgleda mi k’o auto sa dušom. Znaš, kao da je prošao mnogo…ko zna možda i jeste. Ne razumem se mnogo u automobile, ali mislim da je ovo Zastava, zar ne?

– To je zastava 850. Ne grešite. Jel vam se sviđa boja?

– Da vidiš, sad kad si već spomenula. Nekako mi prija da je gledam. Deluje umirujuće, zar ne?

– Jeste, baš je lepa. Znate da često nosite maramu te boje kada ovde imamo mali koncert gospodina Miloja.

– Da, da jeste. Pa kažem ti ja, znala sam da volim tu boju.

– Hoćete možda neki čaj?

– To bi bilo lepo. Hvala ti.

– Irena je otišla da pripremi čaj, a Nada je ostala zagledana u složene deliće na stolu. Dugo ih je posmatrala i ispitivala njihove rubove, a onda joj je pažnju skrenula buka na ulici. Čula je decu koja viču i igraju se.

– Smeta vam buka? Hoćete da zatvorim prozor?

– Ne treba, hvala ti. Volim decu. Njihovi glasići mi nikako ne smetaju, čak naprotiv.

– Jeste se umorili. Hoćete da odemo do sobe da malo odmorite?

– Nismo još završile. Nigde mi ne idemo, dok ovo ne postane slika. Kako da je ostavim nedovršenu?

– U redu. Idemo onda još i ovaj deo.

– Vidiš, tek sad postaje zanimljivije. Ovo su neki ljudi. Čini mi se da su ovo izmešani delovi lica.

– Nada je nastavila da dovršava slagalicu. Kao što je i pomislila na početku, od izmešanih delova nastalo je dvoje mladih ljudi koji su bili naslonjeni na jednu starudiju ljubičaste boje, koja je bila parkirana na nekoj livadi, prošaranom zelenom i tamno žutom bojom, a pored njihovih nogu je bio neki crno beli pas koji se propinjao na zadnje noge i izgledao kao da pozira. Skoro svi delići su bili na svom mestu.

– Mislim da je ova slagalica gotova Nado. Hoćete da malo prošetamo po dvorištu. Izgleda da se razvedrilo?

– Kako gotova? Vidiš da nam fali jedan deo. Kako slagalica može biti gotova bez svih delića. Pomozi mi da ga nađem.

– Ali Nado znate da smo ga i juče tražile. Toga dela nema. Ovo je sve od delova. Taj deo je izgubljen ili ga nikada nije ni bilo.

– Kako to misliš?

Vidno se uznemirila i uhvatila za glavu. Pomahnitalo je počela da se okreće oko sebe tražeći deo koji nedostaje. Želela je da vidi celu sliku. Želela je da se svi komadići stope u jedno. Irena je tužno uzdahnula, pomilovala je po kosi, prišla joj i pomogla joj da se uspravi i zamolila je da popije lek za glavu i pođe sa njom do sobe. Nevoljno, posle dužeg nagovaranja je pristala. Nedugo potom ošamućena lekovima, Nada je zaspala, a Irena se iskrala iz sobe, javila svim zaposlenima i otišla.

Ušla je u svoj stan u kom ju je dočekao zagrljaj malog, crnog dečaka zelenih očiju.

– Mama, mama. Jesi opet bila kod one tete? Jel ona bolje?

– Jeste dušo, bolje je.

Poljubila ga je, javila se suprugu i otišla u sobu. Došla je do radnog stola, poravnala je ramove sa slikama koji su na njemu stajali, otvorila fioku i izvadila požutelu kovertu iz nje koja je bila otvorena i iz koje je izvirivalo pismo na požuteloj hartiji. Uzela je naočare sa stola i počela da čita:

Draga Irena, oprosti mi što ovaj teret stavljam na tebe. Znaš da si mi oduvek bila najbolja drugarica i da te volim kao sestru. Ti si jedina osoba za koju znam da će ispuniti ovu molbu bez pogovora. Uostalom, nikada nisi znala bilo kome da kažeš ne, pa tako verujem, da nećeš ni mene ovaj put odbiti. Znaj, vidim te već kako se smeješ posle ovog uvoda.

Sada kada sam ostala sama na ovom svetu i kada moja sećanja beže od mene, tvrdoglavo odbijam da ih pustim. Znaš već kakva sam. Jedino on je, možda, bio tvrdoglaviji od mene. Kada mi je već suđeno da ostali deo života preživim bez sećanja na njega, na nas, onda barem želim da mi najlepši dan mog života uvek bude pred očima. Želim da nas posmatram, iako tada, kako doktori kažu, toga neću ni biti svesna. Želim da ta slika bude sa mnom, želim da taj dan ne bude zaboravljen.

Verovatno već znaš o kom danu ti pričam. Mora da sam ti ga već nebrojano puta prepričavala. Mi u našoj „pijanoj starudiji“, kako ju je on zvao, krećemo na put od nedelju dana, sa ušteđevinom za dva dana. To smo samo mi mogli, tačnije on. Šta god je zamislio, to je i ostvario. Vetar koji mi je kvario frizuru na putu ka primorju i njegove nežne ruke koje su sklanjale nestašne pramenove sa mog lica. Oh Bože, kao i sada da osetim njegov dodir, dok ti pišem o tom danu. Da ne zaboravim i Arona koji se vrpoljio na zadnjem sedištu. Znaš da nigde bez njega nismo kretali, naš mali pozer. Ispadao je bolje na slikama nego mi. Znaš o kom danu ti pričam, zar ne?

Sa ovim tugaljivim pismom šaljem ti i tu sliku. Kažem tugaljivim, jer verujem da već na pola pisma jecaš i izgledaš kao nabubrela crvena paprika, ali nemoj. Sve je to život i sve je to suđeno. Sliku ti šaljem u komadićima, u vidu slagalice i molim te da barem jednom nedeljno svraćaš do mene i predlažeš mi da je zajedno slažemo. Usput možeš i da mi spomeneš neki detalj ovog divnog dana. Uverena sam da će me ovaj dan vratiti. Uverena sam da će ti i on odozgo pomoći u tome. Ne tražim mnogo, zar ne?

I još nešto, poslednja molba. Molim te da jedan deo, samo jedan deo, zadržiš. Neka bude kod tebe, a ostale delove da mi s vremena na vreme nudiš za slaganje. Ni jedna slagalica se ne može slagati bez svih delića, slika uvek ostaje nedovršena. Ko zna, možda me baš ta potraga za delom koji nedostaje vrati, zar ne?  

Hvala ti draga. Znam da mogu da računam na tebe. Volim te.

Tvoja drugarica Nada

Nakon pročitanog pisma, okrenula je koverat iz kog je ispao preostali deo slagalice, deo slagalice koji je Nada uporno tražila. Uzela ga je u ruku i počela da ga okreće među prstima sa setnim izrazom lica.

 

Kolika je samo vrednost sećanja zar ne? Čuvajte sećanja od zaborava. Slikajte momente sreće, slikajte momente lepote, pišite o njima, mislite o njima, pričajte o njima, sanjajte o njima. Vežite ih za sebe.

Cenite deliće svoje slagalice!

Kap Mastila

P.S. Sada se možemo pratiti i na facebook-u 🙂

 

15 comments

  1. Nekada treba imati slagalicu bez jednog dela. Da se ostavi mašti da dopuni sliku. Možda na tom mestu vidim nju kako odlazi od mene kao onog dana. Sutra ću na tom mestu videti nekog drugog kako mi dolazi raširenih ruku. Nekada je nezavršeno upravo savršeno. Predivno napisano. Drago mi je što te pratim.

    Liked by 3 people

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s