Pekar Rino

Izmislili su hiljadu načina da vreme prođe, a ni jedan jedini da se zaustavi…

Đorđe Balašević

°Jednog letnjeg dana…

Rino je radio u pekari, kako bi pomagao svom ocu, koji je već zašao u godine. Bio je sav umazan od brašna, a po njegovoj beloj kecelji su, bili našarani, kao dečijom rukom, razni začini i ostaci topljene čokolade.

Uživao je kuvajući, stvarajući i pripremajući kulinarske poslastice. Za njega je svaki proizvod koji je napravio, bio umetničko delo, koje je svojim rukama izvajao. Kuvanje, nije bio posao, bila je to strast. Sve svoje emocije, srce i dušu je stavljao u svaki deo onoga što je pravio. Svaki je odražavao jedan deo njega.

pekar

Neko je otvorio vrata i oglasilo se zvono. Rino je užurbano, sa osmehom na licu, rumenih obraza od toplote pećnice došao do vitrine sa proizvodima. Tada je ugledao jednu nasmejanu vitku ženu blede puti, koju do sad nije viđao.

Ona se osmehnula i ljubazno zamolila za jednu veknu hleba. U trenutku je ostao omađijan njenom pojavom. Isprva nije mogao da veruje da je stvarna. Pomislio je da mu se od previše mirisa i toplote priviđa. Nikada nije video tako lepu devojku. U haljinici bele boje, koja je bila svedena do struka, i onda lepršava, delovala mu je kao priviđenje. Njena crna duga kosa se presijavala na suncu, a oči boje safira, prepune iskri su ga prodorno posmatrale.

Devojka je gledala u mladića širokih ramena, razbarušene kose koji je nemo fiksirao pogledom. Primetila je njegovu umrljanu kecelju, ostatke brašna po licu i rumene obraze. Ljubopitljivo ga je posmatrala i pitala se kakav je. Videvši ga tako umrljanog i do lakata u brašnu, zbunjenog i u isto vreme nasmejanog pomislila je da je to osoba koju jednog dana mora bolje da upozna. Platila je, zahvalila se, vragolasto osmehnula i napustila lokal.

Rino je nakon njenog odlaska ostao zagledan u jednu tačku, pitajući se ko je ona i odakle je došla. Tako zagledan, nije ni primetio da je vreme proletelo, već je osetio dim koji se pružao iz jedne pećnice i potrčao da izvadi kiflice koje su mu skoro zagorele.

Kada je krenuo na kulinarsku akademiju, imao je dvadeset godina. Oduvek je bio duhovit i šarmantan, što mu je pomoglo kod sklapanja prijateljstava. Talenat u  kulinarstvu mu je bio urođen. Voleo je da isprobava nove začine, kulinarske kombinacije i stvara nova jela i ukuse.  Njegovi mentori su ga poštovali i uvažavali, iako je delovao pomalo neozbiljno i kao da je bio izgubljen u svom svetu. Još tada svi su znali da će postati vrsan kuvar.

Bio je stasit momak, dobre građe, širokih ramena i izraženih rupica na obrazima koje su izvirivale kod svakog njegovog osmeha. Devojke su ga volele. On je znao da ih nasmeje, iznenadi i isprovocira, što nije česta odlika muškarca. Imao je veze, ali nisu bile duge, niti intenzivne. Uvek je razmišljao da i u ljubavi treba da oseti istu strast kao što je oseća dok stvara, kuva, priprema, oblikuje. Nije se zadovoljavao prosečnošću. Želeo je nešto drugačije, nešto jedinstveno.

***

Nakon završenog radnog dana u pekari, Rino se uputio ka kući. Šetajući glavnom ulicom, njegovi koraci su odzvanjali po popločanim stazama. Ulična svetla su mu se činila sjajnija, boje jasnije, a zvuci izraženiji nego ikad.

Obično je pre spavanja razmišljao koja nova peciva da stavi u prodaju. Razmišljao je koji začini idu sa kojim jelima, kako drugačije da oblikuje neke kolače, da li bi trebao da se prijavi na neko kulinarsko takmičenje.

Ovaj put, spustio je glavu na jastuk, a misli su mu otplovile ponovo ka toj prikazi devojke u beloj haljini. Nije mogao da prestane da razmišlja o njoj. Oči su mu bile prikovane za plafon, a senke, koje su se poigravale na plafonu su mu ličile na obrise njene kose. Vrteo se u krevetu do kasnih večernjih sati i pitao se, šta je to kod nje da ga je tako privuklo…

***

Proći će mnogo godina, do njihovog ponovnog susreta. I on i ona će u međuvremenu voleti i gubiti, biti voljeni i biti prevareni, biti srećni i biti tužni…jer, vreme, ni za koga se ne zaustavlja. Sudbina je pronašla način da ih ponovo poveže, u nekom drugom vremenu, u nekom drugom gradu, u nekoj drugoj priči…možda…

Kap Mastila

4 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s