Žeđ Drugog Života (II)

San Francisko, 2005. godina

Maja i Tea su ušle u njihovu sobu u studentskom domu. Uzbuđenost na njihovim licima sve je govorila. Izgledale su kao  deca oduševljena prizorom pred njima. Čim su ušle, one su otvarale i zatvrale vrata ormana, proveravale prozore i vrata, otvarale i zatvarale fioke noćnih stočića, kao da je to najnormalnije ponašanje po ulasku u sobu, kao da je to ono što svi rade.

Brže bolje je svaka na svojoj strani ostavila svoj lični pečat, neki ram sa slikom, hvatač snova, posebni jastučić. Kada ih je prošao taj nalet adrenalina, konačno su malo sele, pogledale se i skoro u istom momentu zakikotale.

Pa Tea da li možeš da veruješ da smo stvarno ovde? Ovo se stvarno dešava! Pogledaj kako nam je divna soba, jesi već videla ko je preko puta nas, uspela sam da vidim i 3 lika koja nisu loša na prvi pogled, a jedan nije prestajao da bulji u tebe, vidi kako je dobra ova noćna lampica. Ej čoveče, pa nas dve smo zajedno, u istoj sobi. Ko zna kakve je sve veze Anđela morala da povuče da bi to ostvarila. Čim je vidiš zahvali joj se i u moje ime. Zašto samo ćutiš, ej?

(uzela je mali pamučni jastučić i gađala ju je)

(Tea ga je uzela u ruke, nasmejala se i uzvratila joj)

Pa kako da dođem do reči od tebe. Čekala sam da završiš svoj uobičajeni monolog (namignula joj je). Soba je mala, ali naša i stvarno jeste lepa. Nas dve cimerke u domu..kad se setim kako smo se upoznale, nikada to ne bih pomislila.

-Au gde si ti otišla..nije valjda da se sećaš toga i dalje? Stvarno imaš pamćenje k’o slon. Sva sreća pa će mi to dobro doći na predavanjima.

-Naravno da se sećam. Nikada neću zaboraviti tvoj izraz lica kada si videla mene i mamu kako se peške, preko litica penjemo do vidikovca. Bila si presmešna.

-Pa šta si očekivala. Naravno da mi je bilo čudno da vidim dve lujke koje se penju peške do vrha, do vidikovca Twin Peaks-a. To niko sem vas dve nije radio. Zašto bi i radio, kada ima lepo ulica i staza za normalne ljude.

-Pa naravno da nije. U tome je i čar. To je naša mala tradicija. Malo uzbuđenja i adrenalina ne škodi.

-Ma vas dve ste skroz lude…

***

Dok se Tea spremala za studentski život, Anđela se dogovarala sa suprugom oko izložbe. Oduvek ju je zanimala umetnost, ali sama nije imala talenta za istu. To je nije sprečilo da uživa u njoj. Naročito je volela da otkriva nove i mlade umetnike.

–  Jel možeš da mi pomogneš oko ogrlice Dejvide?

– Naravno draga.

– Hvala ti. Kako izgledam?

– Očaravajuće. (poljubio ju je u obraz)

Večeras je onaj mladi umetnik iz Brisela u San Francisku, hoćeš da idemo zajedno?

-Rado draga, ali znaš da nemam vremena. Na poslu je ludnica. Dolaze nam klijenti iz Japana i ako se probijemo na njihovo tržište, to bi za nas bilo…

Anđela se već posle „Rado draga, ali“ isključila. Njegov odgovor je uopšte nije iznenadio. Samo je klimala glavom i smeškala se sa razumevanjem. Oglasilo se zvono na njenom telefonu.

Izvini me dragi.

Otišla je u drugu sobu. Pogledala je u broj koji se nalazio na ekranu i prepoznala prvih par cifri pozivnog broja iz druge države. Lice joj se odjednom izobličilo.

-Halo.

-Moja draga Anđela, tako je dobro čuti tvoj glas.

-Nije moguće! Odakle ti ovaj broj? Kako si me pronašao?

-Draga znaš koliko mogu biti uporan kada nešto želim. Tako je dobro čuti tvoj glas. Znaš i sama koliko me on uzbuđuje.

Dejvid je dobacio iz druge sobe: – Draga otišao sam, poželi mi sreću sa klijentima.

Nisam ni sumnjao da si se snašla u drugoj zemlji. Jel on uspeva da zadovolji tvoje potrebe? Zna li on šta treba zmijici kao što si ti?

Ispustila je uzdah nestrpljenja. Nije želela da nastavi ovaj razgovor ni sekund duže nego što je morala.

-Šta hoćeš?

-Znaš ti dobro šta ja hoću. Ćutanje košta draga.

-Već si dobio ono što smo se dogovorili.

-To nije dovoljno. Treba mi više. Nemoj da ti je palo na pamet da mi spustiš slušalicu. Pre nego što to uradiš, baci pogled sa tvog balkona. Kažu mi da ovaj  „Coffee Morning“, u podnožju tvoje ulice ima odličnu moku sa šlagom. Tvoja omiljena zar ne?

Grašci znoja su se stvorili na njenom licu pre nego što je odgovorila.

Na koju adresu da ti pošaljem..da dobro..ovo je poslednji put.

-Bićemo u kontaktu. Možda odlučim jedno jutro da ti se pridružim u tom kafiću na jutarnjoj kafi (čuo se njegov kiseli, podmukli osmeh)

-Nemoj da si se usudio da mi priđeš!!

Spustio je slušalicu.

Srbija, Privatna Bolnica, 2015. godina

Tijana je ušla u Igorovu sobu, otvorila prozor i pustila zrake sunca u nju. Igor je već u polusnu prepoznao njen parfem. Otvorio je oči, oblizao je suve usne, zamolio je za čašu vode i nervozno se promeškoljio u krevetu.

Hvala ti Tijana. Znaš, imam loš osećaj.

-Ne brinite. Sigurna sam da će sve biti u redu. Često nam dođu ljudi sa sličnim simptomima i ispostavi se da nije u pitanju ništa ozbiljno i da se lako leči.

-Da, ali ja sam već nedelju dana ovde i niko mi..

Njihov razgovor prekinula je doktorka Stefanović. Ušla je u pratnji svog studenta u redovnu jutarnju vizitu. Osmehnula se Igoru i polako mirnim i staloženim tonom počela da priča sa njim. Od tog jutra, Igorov život više nikada nije bio isti.

Ako niste do sada pročitali > Žeđ Drugog Života I

Sledeći deo> Žeđ Drugog Života III

Kap Mastila

21 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s