Žeđ Drugog Života (VIII)

San Francisko – 2005. godina

Tea je ostala sama u domu. Još jedan vikend je provela tamo, a ne kod Anđele i Dejvida. Primetila je da poslednjih par meseci sve ređe viđa mamu. Postali su joj već uobičajeni njeni izgovori oko posla, vremena i slično. Činilo joj se kao da u nekim momentima to nije više bila ona ista Anđela..posvećena majka, drugarica, njena srodna duša.

Sa ocem nikada nije imala nešto posebno prisan odnos, čak ga je zvala po imenu Dejvid ili nadimku Dejv, a retko ili skoro nikada tata. Za razliku od drugih devojčica koje su očevi razmazili i ugađali im, ona je uglavnom najčešće uz sliku oca videla i kofer pored njegovih nogu.

Taj prizor njega joj je bio najbliži.

Anđela joj je uvek govorila da mora toliko da putuje zbog posla i da to zahteva njegova pozicija. Tu je bilo i malo istine i malo bele laži. Dejvid je živeo za posao. Napredak u karijeri predstavljao mu je veće uzbuđenje od bilo kog adrenalinskog skoka koji je Anđela imala u mladosti, a poslovna putovanja veće zadovoljstvo od zajedničkog vremena provedenog sa porodicom.

Anđela je navikla na to, ili je barem izgledalo tako, a Tea, Tea jednostavno nije ni znala za bolje.

Otišla je do zajedničkih prostorija. Tu je bila veća verovatnoća da će nekoga sresti, nekoga ko je isto iz nekog svog razloga proveo vikend u domu. Sela je na sofu i nagnula se da uzme časospis sa stola. Podigla je glavu i ugledala ga.

– O pa koga to moje oči vide. Zar nisi trebao već biti u vikendici sa Tomijem?

– Ej.

Majkl je odgovorio u svom stilu, nedorečeno, dubokim glasom, podigavši ruku kao znak javljanja. Potom je seo pored nje i stavio jednu ruku na naslon sofe, tik iznad njene glave.

– Ma ipak sam ostao. Neću više da se namećem njegovima, a moj matorac je otišao kod svojih na farmu.

– Da, jasno mi je. Ti i farma definitivno ne idete zajedno.

Nasmejao se i otkrio svoju nisku bisera.

– Dobro me poznaješ. Pa onda, šta ćemo mi da radimo. Nećemo valjda da se razvlačimo po domu ceo vikend?

Bila je iznenađena ovim pitanjem. Iznenađena i srećna. Za ovih par meseci njihovog druženja nikada nisu proveli kvalitetno zajedničko vreme njih dvoje sami. Uvek su nekako svi išli svuda zajedno, uglavnom su funkcionisali kao ekipa. Odmah potom je pomislila na Vanesu i krenula da ga pita šta je sa njom, ali se iste sekunde predomislila.

– Pa možemo na izlet.

– Nisam ti ja za piknik.

– Ko je spominjao piknik?

– Presvuci se, obuj neke patike za trčanje i nađemo se ovde za 15 minuta. Može?

– Sad sam već zaintrigiran. Dogovoreno.

Povela ga je na svoje omiljeno mesto na kome nije bila već duži period. Ali neke stvari ostaju uz nas iako ih nismo dugo videli i posećivali, one putuju sa nama…one postanu deo nas.

Dok mu je pružala ruku pomažući mu da savlada uzvišenje do vrha, savetujući ga da izbegava da staje na mekane brežuljke prošarane travom, Tea je bila poletna, nasmejana i vedra. Majkl je video i osetio njenu snagu i uživao je u njenoj pozitivnoj energiji.

Posmatrao ju je kako sa lakoćom ide ka samom vrhu i gledao je kada zastane da ubere cveće bez ijednog uzdaha kao da je to za nju bila lagana šetnjica. Bio je toliko omađijan takvim prizorom i tom energijom, da je čak u sebi na tren pomislio da mu onaj prizor odozgo sigurno nije ni prineti ovom.

Zadihan, dok je pokušavao da dođe do daha, rekao joj je:

– Uhh, znaš stvarno nisam znao da je ovo toliko naporno i nisam bio svestan tvoje fizičke spremnosti. Jedva te pratim. Uspori malo (osmehnuo se i nadlakticom obrisao kapi znoja sa čela)

– Izvini. Evo usporavam. Obećavam da ćeš zaboraviti na sav napor kada vidiš onaj prizor gore. Časna reč. (zadovoljno se nasmejala)

Kada su stigli na vrh, Majkl je bio u pogrbljenom položaju, savijenih kolena, glavom okrenutom ka zemlji, duboko uzdišući, dok je Tea ponosno stala ispravljena, sa širokim, ponosnim osmehom pokazujući rukom na jedinstveni prizor:

– Hajde, hajde nije toliko strašno. Podigni glavu i pogledaj. Dobrodošao na južni vrh Twin Peaks-a, moje omiljeno mesto iz detinjstva.

Poslušao ju je i podigao glavu. Oduševljeno je gledao, blago otvorenih usta u čudu i raširenih zenica. Nemo je posmatrao, prvo njenu tamno smeđu kosu koja se zavijorila na vetru i najširi osmeh koji je ikada video, a onda joj se približio i pogledao u pravcu u kome je ona gledala.

-Ovo je jedino mesto u gradu gde se pruža ovakav pogled. One visoke zgrade sa vidikovcima za turiste nisu mu ni do kolena zar ne? A uostalom ovaj južni vrh je ređe posećen od turista, dok je na severnom potpuno drugačija priča…

Onda je odjednom prestala da priča, kao da ju je neko prekinuo u pola rečenice. Samo je zaćutala i ostavila tom prizoru da govori sam za sebe.

Na zapadu se video Okean koji je izgledao kao da se uliva u nebo. Nebo je bilo vedro pa su imali priliku i da vide Faralonska ostrva satstavljena od grupice malih ostrva koja su iz njihove perspektive ličila na razlivenu mrlju u Okeanu. Severno od obale posmatrali su čuveni most Golden Gate i most Bay Bridge smešten u blizini centra grada. Pogled na celokupan grad u kome je živeo i njegovu veličinu i jedinstvenost ga je ostavljao bez daha, baš kao i turiste. Osećao se kao da ga je prvi put video, kao da ga je prvi put doživeo onako kako treba. (sve to zahvaljujući Tei, pomislio je u sebi)

– Znaš ta fascinantna ostrva, što liče na neku razlivenu kapljicu u Okeanu nisu samo fascinantna po izgledu. Da li si znao da je to ornitološki rezervat?

– Nisam to znao. (prećutao joj je da nije ni znao šta to znači)

– Pa jeste. Zar nije fascinantno da postoji ostrvo koje štiti ptice, koje je utočište za ptice, da njihova vrsta ne bi izumrla i da bi ih zaštitili od lova? Oh, da i ne samo ptice, to ostrvo je prirodno utočište i kitovima, fokama i ajkulama.

– Da. Jeste. (u sebi je pomislio – zašto nije mogla prosto da kaže Rezervat za ptice? Devojke uvek sve komplikuju pa i to..)

Ostali su neko vreme gore, divili se pogledu i pričali. Tea je uglavnom vodila glavnu reč. U nekim momentima se osetio kao turista u svojoj zemlji. Ali njena priča, gestikulacija tela i pokreti ruku dok se trudila da mu nabaci sve te popularne činjenice, nisu mu bile mrske, već naprotiv, veoma šarmantne i zabavne.

***

Lepi je sve češće dolazio u San Francisko da bi se viđao sa Anđelom. Njihove strastvene noći su za njega bile poput opijata, nakon kojih je samo želeo više i više, a ni Anđela više nije bežala od takvih večeri, čak šta više, priželjkivala ih je.

Jedno veče pre njihovog viđanja, sedeo je u restoranu jednog luksuznog hotela. Takva mesta su bila savršena za potragu sledećih meta, mada mu to nije bilo u planu.

Ali ipak… uzbuđenje, skok adrenalina i jos jedna u nizu prevara su mu izgledali sve privlačniji kako je slušao razgovor koji se odvijao nedaleko od njega.

Nikada nije obavljao posao van Srbije, ali mu je ova prilika zvučala previše dobra da bi je propustio. Jedini problem je bio, što mu je ovde trebala partnerka. ..ali znao je tačno šta da preduzme povodom toga. Izvadio je blokče i počeo da zapisuje sve što je načuo od para pored sebe…

Srbija, Privatna bolnica, 2015.godina

– Imam puls, ali nemamo čist put za disanje.

– Moramo intubirati.

Doktorka mu je zabacila glavu unazad otvorila usta jednom rukom i drugom rukom postavila orofaringealni tubus. Lice joj je bilo napeto i samouvereno.

– Uspela sam!

– Cev je unutra. Stiskajte balon.

– Nastavite kompresije i ventilaciju.

Odjednom stanje se još više pogoršalo.

– Ventrikularna fibrilacija!

– Pripremite adrenalin i amjodaron!

– Stanite sa lekovima. Ne trebaju mu. Nema refleks gušenja.

– Puls pada! Gubimo ga!

– Kolica za reanimaciju! Pripremite defibrilator

– Punim 360! Odmaknite se!

– Ništa.

– Nastavimo. Punim 360. Odmaknite se!

– Ponovo! Odmaknite se!

– Jesam!

I doktorka i sestre su pogledale u monitor. Na monitoru je bila ravna linija.

– Asistolija!

– Nemoj nas sad napustiti! Ajde bori se! Možeš ti to!

Počele su sa još jačom kompresijom.

– Doktorka ne vredi, otišao je.

Doktorka je grčevito i dalje nastavila da mu pritiska grudi, sve dok joj drugi doktor nije prišao sa strane i spustio svoje ruke preko njih i rekao joj:

– Ne možete ništa više uraditi za njega. Otišao je. Proglasite smrt.

Doktorka ga je pogledala umorno i molećivo kao da je on mogao nešto da promeni. Spustila je glavu, udahnula i rekla:

– Vreme smrti 18:20.

 

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII

Sledeći deo > Žeđ Drugog Života IX

Kap Mastila

 

 

7 Comments Add yours

  1. epicfantasyweb каже:

    Eto tako. Umro čovjek, pokoj mu duši napaćenoj, a ništa od njega nismo saznali 😂

    Liked by 1 person

  2. Hank Moody каже:

    Zašto ubi čovjeka, ni kriva ni dužna? 😀 Nisi fer 😦

    Liked by 1 person

  3. Daisy каже:

    Saznaćemo, ima vremena 😉

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s