San Francisko, Studentski dom – 2005. godina
Maja i Tea su ispijale piće na Tomijevoj rođendanskoj žurci.
Majkl im se približavao sa Vanesom, njegovom takoreći devojkom, s kojom se viđao tri meseca. Nije se dugo zadržavao u vezama. Njegova ćutljivost, ozbiljnost i nezainteresovanost su privlačile mnoge, a on je umeo to dobro da iskoristi, međutim istinska ljubav mu je bila strana.
Maja je u poslednje vreme primetila da Tea ne može dugo da bude u njihovoj blizini, ali se nije usuđivala da ispita zašto, mada je duboko u sebi sama već znala odgovor. Majkl je pustio svoj duboki glas:
– Gde je slavljenik?
– Otišao je da nam sipa piće.
– Ok. Šta tebi da donesem Vanesa?
– Meni može crveno vino srećice.
(nakon toga mu je stisnula obraze, kao što nekad tetke i bake stiskaju maloj deci i poljubila ga u vrh nosa)
Maji je to bilo urnebesno, a Tea je to smatrala degutantnim. Vanesa je primetila Teine promene u ponašanju, kao i većina žena koja je primećivala takve stvari. Da li iz straha ili iz pakosti, počela je da je zadirkuje nakon njegovog odlaska.
– Pa Tea kako si ti? Vidim i večeras si sama? (podigla je ponosno desnu obrvu i uputila joj podrugljiv osmeh)
Maja se istog momenta umešala i prebacila ruku preko Teinog ramena, znajući da je Tea već neko vreme na ivici da joj saspe sve što je mislila u lice.
– Sama? Izvini molim te. A šta sam ja ovde? Nego pusti to, reci mi gde si kupila tu fantastičnu bluzu. Nigde je nisam videla. A znaš prošle nedelje sam bila…
Maja je nastavila u svom stilu, sa puno reči, priča koje se nadovezuju jedna na drugu i ushićeno kao da priča o naučnom otkriću, a ne o njenoj bluzi. Nakon što je Vanesa dobila dovoljnu dozu komplimenata, i što joj je ego skočio do plafona, otišla je do toaleta da nanese još jedan dodatni sloj šminke. Maja se okrenula prema Tei i rekla joj:
– Vidiš, Sa ovakvim ludima tako treba postupati. Samo okreneš priču da se sve vrti oko njih. Napuniš im ego i same će posle zaboraviti kome su krenule da isisaju svu pozitivnu energiju. (Tea se zahvalno osmehnula)
Maja je dodala – A uostalom ružniju bluzu dugo nisam videla jedva sam iz malog mozga iskopala reči hvale. (obe su se nasmejale).
– Majo obožavam taj tvoj brzi mozak i brbljiva usta.
– Da, da, znam ja to. Nego, slušaj moram nešto da ti kažem tj. da te pitam (uozbiljila se i promenila ton, pričala je tiše i pažljivije)
– Naravno. Kaži?
– Ti, ovaj, kako ovo da kažem..tebi se, ovaj..
– Majo ovo je vrlo neobično za tebe. Toliko vremena da ti treba da mi postaviš jedno pitanje. Sada me već brineš, šta je bilo?
Maja je rekla, ispucavši pitanje bez okolišanja, pravo u centar:
– Svidja ti se Majk, zar ne?
Tea je pogledala začuđeno i skoro uvređeno. Iskolačila je svoje velike, svetle kafene oči u nju i rekla:
– Taj nabeđeni? Ma šta ti je Majo. Naravno da ne. Samo mi ide na živce ova njegova. Može on mnogo bolje od toga.
– Mora da mi se učinilo. Ej evo ga Brajan, moram do njega, brzo se vraćam.
Tea je ostala sama zagledana u Majkla sa postavljenim pitanjem koje je i dalje lebdelo u vazduhu oko nje, kao neka avet od koje je morala pobeći. Skoro trčećim korakom, kao da beži, otišla je do Tomija da mu pomogne oko nekih flaša pića koje su mu se vrpoljile u naručju.
Srbija – 2015. godina
Tijana je sa podignutim nogama na prednjem delu automobila, na suvozačevom sedištu grickala čips i posmatrala predivne predele kroz koje su prolazili. Nije im tačno znala imena, niti su ta mesta bila poznata u široj javnosti. Ona su imala poseban spokoj, lepotu i čistoću neistraženog. To je ono što je nju oduvek privlačilo, lepota, misterija, na neki način, smatrala je, magija, za koju su ljudi najčešće bili slepi.
Za razliku od drugih turista koji su jedva čekali da dođu do vodiča i da čuju istorijske činjenice, legende i priče, ona je više volela sama u svojoj glavi da ih kroji. Stvarala je likove, zaplete, čitave svetove. Oni su za nju bili isto toliko uverljivi i stvarni, baš kao i istorijske činjenice koje su vodiči prosipali pred svoje grupe.
Iz njenog tkanja nekih novih priča u svojoj glavi, trgnuo je Lukin glas:
– Dušo znam da uživaš u jelu u toku vožnje, ali molim te malo pripazi.
– Izvini. (u sebi je pomislila kako je nekada uredniji od pojedinih žena)
– Onda gde ćemo prvo. Hoćeš da idemo prvo do planine, pa onda da se spustimo ka banji? Znam da uživaš u šetnji i berbi šumskih plodova (osmehnuo joj se i ovlaš je poljubio u usta). A u Vrnjačkoj Banji ću ja uživati u tretmanima i masažama i izležavanju.
– Može. Inače čula sam da moramo da probamo obavezno na Goču njihov sir i kajmak, tako da bi mogli da nađemo neki smeštaj i malo se zadržimo tamo. Ali naravno, ne hotel i motel, radije bih neku domaćinsku atmosferu. Šta kažeš da pozovemo Viktora i pitamo ga gde su on i Sonja prošli put odseli. Ako se ne varam, kod nekog gočkog domaćina u blizini nekog jezera.
– Odlična ideja. Može. Odmah ih zovem.
– Pozvaću ih ja, da ne staješ zbog jednog poziva.
– Važi.
Nakon uživanja u šetnji gustim bukovim i četinarskim šumama i po kojoj ubranoj malini uz stazu, smestili su se kod domaćina Rastka. Stariji čovek, toplog osmeha ulepšao im je veče svojim dogodovštinama, pričama i anegdotama. Pre spavanja ponudio ih je rakijom, koju su ispili uz kazan, nakon koje su otišli rumenih obraza u sobu koju je pripremio za njih.
– Ovo je ispalo bolje nego što smo se nadali zar ne?
– Da, dekica je stvarno gostoljubiv i simpatičan. Moram priznati da ni rakija nije bila loša. Moraćemo da kupimo jednu flašu sutra pre polaska.
– Sviđa mi se ta ideja. (oboje su se nasmejali, približili jedno drugom, poljubili i počeli da se poigravaju sa dodirima, nakon kojih su uživali jedno u drugom u potpunosti)
U neko doba noći, Tijana je ustala iz kreveta, sela na mali drveni tabure pored njega i izvadila kožni blokčić i olovku.
Pre nego što je počela da zapisuje misli koje su se vrpoljile da dođu do papira, podigla je pogled sa lista i pogledala u Luku. Od svetla mesečine koje je padalo na jedan deo kreveta, videla je njegov plavi pramen kose, profil i ruku stisnutu u pesnicu. Neko vreme ga je samo tako posmatrala i osmehivala se. Pomislila je kako je srećna sa njim, kako su vrlo slični i kako je divan prema njoj.
Čim je spustila pogled na list, videla je bolnički krevet, Igorov osmeh, poželela da čuje njegov glas i da oseti ono što se u njoj zbivalo kad joj on namigne. Samu sebe je prekoravala zbog toga, ali to je bilo jače od nje. Jedva je čekala povratak. Spustila je par reči na list i vratila se u krevet. Pogledala je u plafon, a niz lice joj je skliznula jedna suza.
***
Branimir je ušao u žurbi u kancelariju, iako je znao da stiže na vreme. Radeći za gospodina Grujića, usvojio je nekoliko radnih navika, od kojih je jedna od bitnijih dolazak na posao 10-15 minuta ranije pre početka radnog vremena. Gospodin Grujić je smatrao da je to izraz, poštovanja i požrtvovanosti za posao kojim se neko bavi. Svi njegovi radnici i saradnici su bili vrlo dobro upoznati sa tim.
– Dobar dan Branimire. Kako ste?
– Hvala na pitanju, nije loše gospodine.
– Onaj tvoj drug, Igor, verujem da si išao da ga posetiš, jel on bolje?
– Jesam, danas pre posla. Stanje mu je nepromenjeno manje-više.
– Aha, da, da. Teško je to, znaš. Kad čekaš spas u nekom drugom. Kad zavisiš od nekoga drugog. Ne bih nikome to poželeo. Zato stalno insistiram i govorim ovim našim mladićima da daju maksimum od sebe, da se trude što više, da bi što pre postali nezavisni od svojih roditelja.
Branimir ga je slušao i nije mogao da ne primeti, da je gospodin Grujić iz svake teme umeo da dođe do teme posla, do neke lekcije vezane za posao.
– Slažem se gospodine. Vidite, ovaj jedan mali Aleksa, pokazuje veliku inicijativu. Predviđam za njega svetlu budućnost. Znate, znam da ne volite ovo da čujete, ali moram vam reći da me u mnogim stvarima podseća na Nikolu.
Na Grujićevom licu se odjednom primetio grč, a i plava vena posred čela koja je zaigrala.
– Ne počinji.
– Ali samo sam rekao.. (prekinuo ga je)
– Rekao sam ti da se to ime u mom prisustvu ne spominje. Tog izdajnika, koji me je lišio svega što sam ikada želeo… (neizrečenu misao sa ljutitim izrazom lica je zadržao za sebe)
– Ali gospodine (pridigao je prst desne ruke u nadi da će ga sa tim gestom naterati da ga posluša..ali bezuspešno)
– Branimire vreme je da odeš do Marte i doneseš mi predlog za kampanju o kojoj smo pričali.
– Naravno gospodine… (sebi u bradu je promrmljao – ti tvrdoglavo matoro..)
Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI
Sledeći deo > Žeđ Drugog Života VIII
Kap Mastila 
Постави коментар