Slikar inspiracije

U igri toplog vetra koji je pomerao palme i njihao njihovo veliko lišće prošarano zelenom i bež bojom posvetlelom od sunca, uživao je svaki turista koji se našao na ovom tajanstvenom i zabačenom ostrvu, savršenom begu od svakodnevnice, pravom malom skrivenom komadiću raja. Skoro svaki…

Dok su svi oko nje izlazili iz aviona sa osećajem olakšanja ili iščekivanja zbog svega što ovo ostrvo nudi, njen korak je bio usporen i bez poleta. Una je delovala kao da je upravo izašla iz gradskog autobusa, a ne iz luksuznog čarter aviona koji je odisao elegancijom. Sunce joj je grejalo hladnu kožu.  Njena bleda aristokratska put je konačno bila obasuta sunčevim zracima, a njeno nezainteresovano lice je odudaralo od okoline.

Nakon izlaska iz aviona, dočekao ih je uobičajeni znak dobrodošlice, grupica hotelskog osoblja sa pripremljenim đakonijama, prepoznatljivim voćem s ostrva i širokim osmesima.

Začudilo ih je da vide nekoga sa  potpuno drugačijim izrazom lica od ostalih. Ona nije pokazivala oduševljenje, već naprotiv, izgledala je odsutno, izgubljeno i ravnodušno. Oni su obavili svoj ritual dočeka, podelili svoje vodiče i nove pridošlice ostrva na više grupica i zaputili se put hotela.

S obzirom da je retko šta za nju u tom hotelu bio luksuz koji nije doživela do tada, nije se puno zadržavala u razgledanju, a još manje pažnje je poklanjala skupocenim sitnicama koje su se isticale na svakom koraku.

Ostavila je neraspakovani kofer u hotelskoj sobi i izašla je na plažu. Trebalo joj je da se oseti malom i beznačajnom na ovom mestu. Sela je na mekani, sitni, beli pesak i pogledala u okean. Prelivanje boja po njemu, stapanje neba i okeana, izranjanje kita iz vode, tragovi sunca na talasima, činili su se kao savršeni način za to.

Kada je okrenula glavu ka drugoj strani plaže, videla je niz stolova za masažu, veliki broj baldahina, koje su se njihale na vetru i izgledale na momente kao da lebde u vazduhu. Pored njih se nalazila raznovrsna ponuda ostrvske hrane koja je bila prezentovana u vidu ekstravagantnog umetničkog dela, koje je bilo okruženo velikim brojem zaposlenih.

Ništa od ovoga prizora nije je ostavilo zapanjenom i bez reči kao lepota beskonačnosti okeana.

Vraćajući se u hotel dok je šetala plažom ugledala je mladog muškarca koji sedi ispred belog platna i koji drži ruku u položaju za pravljenje prvog pokreta kistom po njemu. U sebi je pomislila kako još neko ceni prave vrednosti i osetila je, iz nekog njoj nepoznatog razloga, bliskost sa njim zbog toga. Posmatrala ga je još neko vreme čekajući da on napravi taj prvi potez, ali on ga nije pravio. Umorna od puta i promene klime odlučila je da posmatranje ovog mladića i sve lepote ostavi za sledeći dan.

Narednih par dana odlazila je do istog mesta i posmatrala ga dok je on i dalje stajao ispred praznog platna. Ona nije provodila vreme tamo zato što ju je on privlačio, već zato što ju je fascinirao iz dana u dan sa svojim belim platnom. Koji to umetnik, koji to slikar stoji ispred praznog platna, naročito kada je pred njegovim očima takva lepota?

Pogled joj je odlutao sa platna na tog misterioznog umetnika. Bio je preplanuo, atletski građen i mišićav. Imao je bradu od tri dana koja je  izgledala kao senka koja mu je uokvirila i istakla kockastu vilicu, a kovrdžava posvetlela kosa je isticala njegove tamne oči.

Dok ga je tako posmatrala obratio joj se jedan od zaposlenih na ovom ostrvu:

– Vidim da je i vama privukao pažnju naš neobični umetnik.

– Da, ovo je zaista neobičan prizor. Posmatram ga već neko vreme. Koja je njegova priča? Zašto sedi iz dana u dan pred praznim platnom?

– Znate sve ima svoj razlog, pa tako i ovo. Gospodin Rudi je ovde već godinu dana. Međutim, znate on nije ovde došao sam.

– Znala sam da se tu krije neka zanimljiva priča. Molim vas. Slušam vas pažljivo.

– Verujem da ste vrsan poznavaoc slikarstva i da ste čuli za čuvenog slikara čiji identitet nikada nije otkriven i koji se na svojim delima potpisuje samo sa inicijalima R.L.

– Naravno da sam čula za njega. Nemojte mi reći da upravo gledamo u njega?

– Upravo tako gospođice.

– Pa to je neverovatno. Njegovo najnovije delo, od pre dve godine je prodato po basnoslovnoj ceni jednom ekcentriku, dobrom prijatelju moga oca.

– Pa šta mu se desilo? Zašto je u ovakvom stanju?

– Ah gospođice, zar ne znate koja je najveća i najsnažnija sila univerzuma. Došao je ovde sa verenicom koja ga je baš na tom istom mestu u koje gleda odbila za brak. Na tom mestu ona mu je slomila srce u parčiće i bacila u okean. Kako on kaže, tog kobnog dana odnela je svu njegovu inspiraciju sa sobom.

– Ali to je nedopustivo. Takvog vrsnog umetnika da uništi jedna žena, takav talenat da zaseni jedan događaj. Hvala vam što ste mi ispričali tu priču.

– Nema na čemu gospođice.

Una se setila osećaja koji je imala kada se prvi put susrela sa njegovim delima. Nije svako bio sposoban da ceni njegov neobični prikaz pejzaža koji je podsećao na istopljene boje na slici koje su se prelivale iz jedne u drugu i stvarale nestvarne predele.

Nije planirala da mu priđe. Već je čula sve što je trebala. Nije tragala za dramom, već je želela nešto što će joj dati svrhu. Sada ju je pronašla.

Svakog sledećeg dana se trudila da mu promeni svakodnevnicu, da ga natera da drugačije posmatra sve što je ispred njega. Jednog dana je provela čitavo jutro bacajući kamenčiće u vodu i praveći čuvene žabice po površini vode. Drugog dana je skoro čitavu plažu pretvorila u dečiji park ispunjen figurama od peska. Trećeg dana je smišljala nove načine i sve tako iz dan u dan, dok nije došlo vreme za povratak.

Nikada se nisu upoznali i nikada nikome nije otkrila ko se krije iza njegovih inicijala. Ostrvo je napustila baš kao što je na njega i došla, bez prevelike pompe, nečujno i bez većih utisaka.

Kada se vratila u svoju trospratnu vilu u Novom Sadu ispred ulaza je čekao veći paket umotan u papir braon boje. Na njemu je pisao natpis – za najveseliju devojku sa plaže.

Uzbuđeno je krenula da ga otvara pazeći da ne ošteti unutrašnjost poklona. Oči su joj zasuzile dok je posmatrala najlepši prizor ikada viđen. To je bila ona plaža, na onom ostrvu, ali na slici nije bila ona kako baca kamenčiće, pravi kule, skače ili pravi figure u vodi. Na slici je bila naslikana devojka koja je posmatrala slikara za belim  platnom, a iz njenih očiju se kretala iskričava linija koja je počela da boji to belo platno.

On je znao. Čitavo vreme je znao da ga je posmatrala. Znao je njen plan, ali joj je ipak dopustio da se trudi, ali joj je ipak, baš kao i ona njemu dao svrhu, dao inspiraciju.

Kada ste vi poslednji put nekoga inspirisali a da to niste ni znali?

Kap Mastila