Stigla Vam je pošta!

Još jedno sunce je niklo u maloj varošici, smeštenoj u podnožju velikih venačnih planina, prošarano dugom, vijugavom i nestašnom rekom. Uz cvrkut ptica, zujanje pčela i šuškanje životinjskog sveta bio je ispunjen život meštana ove varošice. Činio ga je bajkovitim i nestvarno lepim.

U jednoj ulici za jednu devojku, vreme kao da je puzalo koracima malog deteta.. kao da je tek učilo da teče. Tačno jednu nedelju… toliko je prošlo, a njoj se činilo kao čitava večnost. Iščekivanje se poigravalo sa njenom željom, ostavljajući je u neizvesnosti.

Bojana je otvorila sanjive oči, zatvorila ih, pritisnula i protrljala svoje kapke usporenim pokretima, pridigla se u krevetu i oslonila na svoje laktove. Gumica za kosu je lenjo skliznula sa njene duge crne kose, ispustila je uzdah., pomerila suve usne, oblizala ih jezikom i ostala zagledana u otvor izmedju roletni kroz koji je imala pogled na poštansko sanduče.

Bojažljivo, ustreptalo i uzbuđeno je krenula ka njemu. U sebi se molila da je to ono pismo koje je željno iščekivala. Pored ostalih ukućana je prošla u žurbi, javljajući im se podignutom rukom, u znak da ih je uopšte i videla.

Prišla je sandučetu, duboko udahnula i prošaputala „Samo neka bude ovde“. Uzela je sva pisma u ruku, izdvojila ono koje je očekivala i povukla se u svoje odaje.

Sela je za svoj sto, držeći to pismo, kao da je nešto najvrednije što je ikada posedovala. Dodirom koji je klizio preko hrapave hartije, ispravila je rubove koverte koji su se malo iskrivili i još jednom je pomilovala. Uzela je nož za otvaranje pisma i pažljivo krenula da ga otvara.

Kada ga je otvorila , prvo što je uradila bilo je prinošenje pisma svojim nozdrvama. Kao da je pokušavala da upije svaki delić mirisa svog voljenog koje je to pismo nosilo sa sobom.

Dlanovi su počeli da joj se znoje, puls joj se ubrzao i konačno je spustila pogled na papir. Počela je gleda u rukopis svog dragog koji je pismo započeo rečima „ Najdraža“, a onda se odjednom sve pred njenim očima zamaglilo.

Više nije razlikovala slova jedna od drugih i izgledalo joj je kao da se povijaju i igraju na samoj hartiji. Zbunjeno je spustila pismo na sto, protrljala oči i još jednom krenula da uzme pismo u ruke, ali ju je vetar koji se odjednom podigao sprečio u tome. Snažni fijuci vetra otvorili su prozor i vetar je poneo pismo sa sobom.

Neće valjda dozvoliti vetru da joj odnese ono do čega joj je najviše stalo. Zbunjeno je skočila i krenula da trči iz sobe u potrazi za pismom. Istrčala je iz kuće gde se našla još više zbunjena prizorom koji ju je dočekao. Poštanskog sandučeta nije bilo. Počela je uspaničeno da viče „Šta se ovde dešava!“ Ali je i dalje nastavila da trči za pismom koje se kovitlalo na vetru. U jednom momentu našla se na ulici i čula zvuk sirene auta.

Piskavi zvuk pored glave naterao ju je da otvori oči. Odmah potom je pomislila na pismo, ali joj je ta misao brzo pobegla. Rukom je obrisala kapljice znoja sa čela i vrata i unezvereno krenula da se okreće oko sebe, pipajući svoje udove i gledajući šta je polomljeno i gde je povređena.

Onda je okrenula glavu u desnu stranu i počela da se smeje. Gledala je u ekran telefona na kome je pisalo „ Jel se vidimo večeras?“

Zar nije zadivljujuća ta Bojanina potreba i potera za pismom? Šta Vi mislite, da li bi bilo toliko strašno da iz jednog davnog, prošlog vremena istrgnemo mali komadić, samo jedan mali deo? Zar ne biste Vi voleli da se osećate kao ona kada dobijete pismo pisano nečijom rukom, a ne samo par bezličnih slova na ekranu?

Kap Mastila