Kada me nešto na njega seti

Negde u mojim uspomenama je duboko sakriven od mene same.
Čuvam ga kao ožiljak od najdraže, a najdublje rane.
Kad me nešto na njega seti, preko mog lica crna senka prošlosti na tren proleti.
I tako iz oka suza krene, ali se zaustavi,
samo ko lopov proviri da mi vidik zamagli.
Odmah posle nje i osmeh je tu, prati onu iskru lopovsku.
Zatim se osmeh i progutana suza smenjuju u istom dahu,
pojave se i nestanu u kratkom mahu.
Ova gluma se tako nastavi, dok pred prvi san glavu na jastuk ne spustim,
oči zatvorim i po ko zna koji put dozvolim tvom liku da me ponovo osvoji.
Tada i onaj osmeh i one postiđene suze izlaze na slobodu,
puštam ih da svojim putem odu, da se spuste niz lice umorno od pretvaranja,
dozvolim sebi momenat ponovnog ranjavanja.

Kap Mastila

3 comments

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s