Lutalica

Lutalica

◊Stojim u autobusu, kao po običaju negde žurim. Pažljivo baratam sa telefonom u rukama. Današnji telefoni su tako krhki i baš liče jedni na druge. Pregledam društvene mreže i svakog časa pogledavam na sat. Ponovo samu sebe prekoravam što nisam krenula ranije (kao i svaki put do tada). Nervozno cupkam i pomeram prste u ritmu muzike koja mi dopire iz slušalica. Ne obraćam pažnju na ljude oko sebe. Glavu samo pridignem da vidim da li se moja stanica približila. Unela sam se u razmišljanje o lepim predelima na fotografijama koje mi se ređaju pred očima na ekranu i po kojoj objavi iz tuđeg života.

Ne obraćam pažnju na stvari koje me ne interesuju…

Konačno..moja stanica. Čini mi se kao da je večno trebalo da stignemo do nje. Izlazim iz autobusa. Hladan vetar me šamara. Nije bilo ovako hladno kad sam krenula. U kom momentu se podigao. Da sam ranije videla grane kako se njišu, ne bih morala sada da preturam po torbi i tražim šal..ali dobro. Stajem ispod nastrešnice, mada ništa ne pada. Kao i većina ljudi, za svaki slučaj.

Ljudi su nekad zaista oprezni..najčešće za nebitne stvari

Odjedanput iza ugla istrčava pas. Vidno neuhranjen, promrzao i napušten. Trese se i pomalo dezorijentisano kreće da luta. Tako tipično za psa lutalicu, zar ne..kreće se od podnožja jednih nogu, do drugih. Molećivo i sa teškim naporom podiže glavu da bi ga neko primetio…Primećujete li koliko dugo ga posmatram. Prosto čovek ne može da ga ne primeti. Ovaj put pažnju mi je držao ovaj tužni prizor. Tako različit od onih lepih predela, pejzaža i detaljnih objašnjavanja činjenica iz života drugih ljudi koje sam do skoro gledala.

A opet, tako stvarniji..

Možete li zamisliti reakcije drugih ljudi kada su ga videli?  Mislite li da su se svi rastopili od tuge. Volela bih da vam kažem, da jesu, ali…bilo je tu raznih reakcija. Neki su poskočili, valjda su se plašili da će ih ugristi ili nisu očekivali taj prizor. Drugi su skrenuli pogled, nekad je to lakše, prosto su se ponašali kao da ga ne primećuju. Bez obzira na njegovo uporno cvilenje, nekako su postali gluvi za njegovu patnju. Neke bakice su brže bolje brzo pakovale svoje kesice sa hranom što dublje u svoje torbe i što dalje od njegovog domašaja..
Ni ja nisam odreagovala kako bi želela, ili možda kako mislite da je trebalo. Istina..nisam odskočila,  skrenula pogled ili ostala ravnodušna. Samo sam tako stajala, u tom zaleđenom trenutku i posmatrala.

Pomno posmatrala stvari oko sebe..

Zaustavio se autobus koji mi je odgovarao. Ušla sam. Ostavila sam taj prizor iza sebe. Ostao mi je neki gorak osećaj i dalje. Nisam mogla da se ne zapitam, zašto me je ova situacija sa ovom lutalicom podstakla da razmišljam. Da razmišljam o ljudima. Da razmišljam o lutalicama…

Kap Mastila

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s