Žeđ Drugog Života (I)

Srbija, Zaovinsko jezero, 2020. godina

 

Tea Marić je sedela na klupici, prolazeći prstima kroz izrezbarene nabore u drvetu. Na njenom licu su se smenjivali sreća, tuga, nostalgija. Ispustila je uzdah. Pogled joj je milovao jezero kojim se prostirao zvuk tišine, zvuk spokoja, zvuk tajni. Neko vreme je samo tako sedela i pokušavala da vrati sećanja.

Da li od umora od puta ili zato što su je porazile emocije, pridigla je noge, zarila lice među kolena i zaplakala. Njene suze su je oslobađale, konačno je skinula okove u kojima je bila zarobljena, a one su se kretale prema tom jezeru, kao da im je bilo suđeno da baš tu, na tom mestu i završe.

Njen tužni jecaj je pokvario grubi muški glas:

Gospođice ja se izvinjavam, nisam hteo da vas uplašim..da li ste dobro? Jeste se izgubili?

(Pridigla je glavu i pogledala u osedelog čoveka, izboranog lica i dobroćudnog osmeha)

Da, dobro sam. Sve je u redu. Mislim da sam se davno izgubila…

(Obrisala je suze, osmehnula se, ustala i otišla)

15 godina ranije…SAD, Akademija Umetnosti u San Francisku

Kampus je prepun, ona se oseća kao u snu. Vidi toliko različitih lica. Svi su u žurbi i svi su uzbuđeni kao i ona. Nema vremena da bude zbunjena. Toliko je srećna da joj dođe da samo raširi ruke i vrti se u krug. Stoji u dvorištu impozantnog zdanja jedne od najpoznatijih Akademija Umetnosti u svetu, u San Francisku.

Njen šareni mantilić na kome su skoro sve postojeće boje savršeno se uklapa u cvetnu baštu kampusa. Širom otvorene bademaste oči se trude da upiju svaki detalj. Pomno posmatra ostale buduće kolege. Divi se njihovom stajlingu, a neki joj i izmame osmeh na lice svojim trapavim saplitanjem i neobičnim poskakivanjem koje je neodoljivo podseća na neku dečiju igru.

Ćao Tea tako mi je drago što te vidim, sviđa mi se kaputić, nećeš verovati šta sam videla sve dok ti nisi došla…ona je imala takvu smešnu frizuru..provirila sam i kroz prozor u kabinet za modelovanje..on ne može da se objasni..tako je sve savršeno…

Dobro je Majo, uspori, diši, sve si izgovorila u jednom dahu. Tek sam stigla, videćemo sve polako, toliko si se zadihala od tolike priče.

Ma nemoj da se šališ sa mnom, vidiš da sam toliko uzbuđena, naravno da ću da pričam 300 na sat. Jesi ostavila Anđelu u suzama, jel prosipala vodu za tobom?

Ti uvek pričaš 300 na sat. (nasmejala se). Da, znaš moju mamu, previše se vezala za mene. Za nju sam i dalje njena mala devojčica koja nikad neće odrasti.

Moram da krenem, čeka me Marko tamo u redu za upis, dolaziš li?

– Evo me za minut, samo malo da razgledam, brzo ću i ja.

Stajući tako u čudu i iščekivanju njene dalje budućnosti, prisećala se trenutaka sa mamom, njihovih blesavih tradicija, šetnji gradom, upoznavanja različitih kultura, perioda u kojima je otkrivala svoj stil i eksperimentisala sa nekim drugim, otkrivanja svoje strasti i talenta za slikarstvom. Kroz glavu su se smenjivali trenuci koji su joj omogućili da bude tu gde jeste sada.

Sa prvim pokretima svoje četkice na platnu osetila se kao da je po njemu prosipala magiju. Divila se onome što je moguće da ljudsko oko vidi i na svoj način prenese na platno. To nije bila neka prolazna simpatija ili zanimanje koje je karakteristično kod dece njenih godina, već je to bila istinska ljubav, strast i neizmerni talenat.

Tea se setila maminih pokušaja kuvanja, umrljane kuhinje, neobičnih eksperimentisanja s receptima i smeškala se sa setom u očima. Prvi put je postala svesna da su se razdvojile, da će provoditi sve manje vremena zajedno, postala je svesna koliko joj samo već nedostaje i koliko će joj faliti njena podrška. One su daleko više od majke i ćerke, one su prijatelji i jedna drugoj su srodne duše. Pitala se kako će mama podneti tu njihovu razdvojenost…

***

Anđela Marić je ušla, skinula brzim pokretima sandale koje su joj čitavo jutro stvarale bol, ispružila se na svojoj elegantnoj sofi sa udobnim i mekanim jastučićima, zatvorila oči i duboko udahnula. Pogledala je na ekran telefona koji je zasvetleo i prikazao poruku, njenim licom se razvukao ponosni i pomalo setni osmeh. Uspela je, njenoj najdražoj, ostvarilo se ono što je oduvek želela.

Gazeći bosih nogu po mermernim pločicama u dnevnoj sobi, polako i graciozno je došetala do svog balkona. Iz njene vile koja je smeštena pri vrhu poznate krivudave ulice Lombard Street, na brdovitom delu San Franciska, se pružao izvanredan pogled na uži centar grada. Na ovom mestu, osećala se tako malom, tako beznačajnom, u odnosu na ono što ju je okruživalo, a opet tako moćnom.

Uvek ju je opuštao savršeni panoramski pogled na ovu veličanstvenu prestonicu. Od Teinog najranijeg detinjstva njih dve su bile zaljubljene u San Francisko. Očarao ih je viktorijanskom arhitekturom, mnogobrojnim muzejima i galerijama posvećenim najboljoj klasičnoj i savremenoj umetnosti. Uživale su u šetnjama po gradu, po brdovitim i strmim ulicama, prepunim uličnih svirača, izvođača i pamtomimičara.

Sa nakupljenim suzama u uglovima očiju i gorkim osmehom, sipala je sebi čašu martinija, promešala ga sa maslinom nadajući se da će onog momenta kada se zamuti sadržaj čaše u njoj videti ono što je želela. Podižući je u vazduh prošaputala je „Ovo je za tebe“!

Srbija, Privatna Bolnica, 2015. godina

Kako se osećaš danas? Jel ti bolje?

-Pa gde ste Vi do sad? Već sam mislio da ste zaboravili svog omiljenog pacijenta.

(nasmejao se, pridigao se u krevetu, uhvatio je za ruku, namignuo joj i zahvalio se što je i danas došla)

-Tebe je teško zaboraviti Igore. Takvo si zanovetalo, da je to prosto nemoguće.

(nasmejala se, brzim pogledom prešla preko kartona za pacijente, nešto došapnula sestri do nje)

-Vidiš Tijana, kako me doktorka hvali. Ne brinite doktorka, Tijana vodi računa o meni kao da sam ovde jedini pacijent.

(pogledao je Tijanu, i osmehnuo se)

Ostali delovi ove priče: II, III, IV, V, VI, VII, VIIIIX, X

Dadi

Stigla Vam je pošta!

 

Još jedno sunce je niklo u maloj varošici, smeštenoj u podnožju velikih venačnih planina, prošarano dugom, vijugavom i nestašnom rekom.Uz cvrkut ptica, zujanje pčela i šuškanje životinjskog sveta bio je ispunjen život meštana ove varošice. Činio ga je bajkovitim i nestvarno lepim.

U jednoj ulici za jednu devojku, vreme kao da je puzalo koracima malog deteta.. kao da je tek učilo da teče. Tačno jednu nedelju… toliko je prošlo, a njoj se činilo kao čitava večnost. Iščekivanje se poigravalo sa njenom željom, ostavljajući je u neizvesnosti.

Bojana je otvorila sanjive oči, zatvorila ih, pritisnula i protrljala svoje kapke usporenim pokretima, pridigla se u krevetu i oslonila na svoje laktove. Gumica za kosu je lenjo skliznula sa njene duge crne kose, ispustila je uzdah., pomerila suve usne, oblizala ih jezikom i ostala zagledana u otvor izmedju roletni kroz koji je imala pogled na poštansko sanduče. Bojažljivo, ustreptalo i uzbuđeno je krenula ka njemu. U sebi se molila da je to ono pismo koje je željno iščekivala. Pored ostalih ukućana je prošla u žurbi, javljajući im se podignutom rukom, u znak da ih je uopšte i videla.

Prišla je sandučetu, duboko udahnula i prošaputala „Samo neka bude ovde“. Uzela je sva pisma u ruku, izdvojila ono koje je očekivala i povukla se u svoje odaje. Sela je za svoj sto, držeći to pismo u rukama kao da je nešto najvrednije što je ikada posedovala. Svojim dodirom koji je klizio preko hrapave hartije, ispravila je rubove koverte koji su se malo iskrivili i još jednom je pomilovala. Uzela je nož za otvaranje pisma i pažljivo krenula da ga otvara. Kada ga je otvorila , prvo što je uradila bilo je prinošenje pisma svojim nozdrvama. Kao da je pokušavala da upije svaki delić mirisa svog voljenog koje je to pismo nosilo sa sobom.

Dlanovi su počeli da joj se znoje, puls joj se ubrzao i konačno je spustila pogled na papir. Počela je gleda u rukopis svog dragog koji je pismo započeo rečima „ Najdraža“, a onda se odjednom sve pred njenim očima zamaglilo. Više nije razlikovala slova jedna od drugih i izgledalo joj je kao da se povijaju i igraju na samoj hartiji. Zbunjeno je spustila pismo na sto, protrljala oči i još jednom krenula da uzme pismo u ruke, ali ju je vetar koji se odjednom podigao sprečio u tome. Snažni fijuci vetra otvorili su prozor i vetar je poneo pismo sa sobom.

Neće valjda dozvoliti vetru da joj odnese ono do čega joj je najviše stalo. Zbunjeno je skočila i krenula da trči iz sobe u potrazi za pismom. Istrčala je iz kuće gde se našla još više zbunjena prizorom koji ju je dočekao. Poštanskog sandučeta nije bilo. Počela je uspaničeno da viče „Šta se ovde dešava!“ Ali je i dalje nastavila da trči za pismom koje se kovitlalo na vetru. U jednom momentu našla se na ulici i čula zvuk sirene auta.

Piskavi zvuk pored glave naterao ju je da otvori oči. Odmah potom je pomislila na pismo, ali joj je ta misao brzo pobegla.

Rukom je obrisala kapljice znoja sa čela i vrata i unezvereno krenula da se okreće oko sebe, pipajući svoje udove i gledajući šta je polomljeno i gde je povređena. Onda je okrenula glavu u desnu stranu i počela da se smeje.

Gledala je u ekran telefona na kome je pisalo „ Jel se vidimo večeras?“

Zar nije zadivljujuća ta Bojanina potreba i potera za pismom? Šta Vi mislite, da li bi bilo toliko strašno da iz jednog davnog, prošlog vremena istrgnemo mali komadić, samo jedan mali deo? Zar ne biste Vi voleli da se osećate kao ona kada dobijete pismo pisano nečijom rukom, a ne samo par bezličnih slova na ekranu?

Dadi

Napomena: Ovaj tekst je imao svoju premijeru na portalu APortal

Žeđ Drugog Života (X)

San Francisko, 2005. godina

 

Negde oko ponoći Majk je seo na tribine i dopustio da mu hladan vazduh razbistri um. Na kampusu je većina studenata već bila u svojim sobama, dok je samo poneki zaljubljeni par s vremena na vreme prošetao pred njegovim očima. U bilo kom drugom momentu on na to ne bi ni obratio pažnju, ali u poslednje vreme nije bilo tako. Dojadilo mu je da on uvek bude taj koji takve parove uvek posmatra sa strane. Pomislio je na Vanesu i njegovo lice se odmah izobličilo. Kako je samo bio ljut i besan, ali ne na nju, već na sebe.

Uzeo je telefon u ruke i pozvao Teu:
– Halo.
– Ej.
– Ej. Jel sve u redu? (prošaputala je da ne probudi Maju)
– Nisam te probudio?
– Nisi. Budna sam. Šta je bilo, što me zoveš u ovo doba?
– Maa duga priča. Ja sam na tribinama. Dođi molim te.

Spustio je slušalicu, a Tea je ostala zagledana neko vreme u zid sobe i pitala se šta se to upravo zbilo. Ubrzo je došla k sebi, navukla je duks preko gornjeg dela pidžame i išunjala se iz sobe.

Došla je do Majka. Sela je do njega, pogledala ga je i spustila svoju ruku na njegovu. On je i dalje bio zagledan u jednu tačku, ali je okrenuo svoj dlan na njen i nakon nekoliko sekundi Tea je progovorila:

– Jesi dobro? Nije valjda opet tvoj matori u pitanju?
– Nije. Ovaj put ne radi se o njemu.
– Ok. Ako ti više odgovara da ti samo pravim društvo u tišini. Tu sam za tebe. (još jače mu je stisnula ruku)
– Neverovatno.
– Šta to?
– Razumeš me bez ijedne moje izgovorene reči.
Tea je, nesvesna toga, odjednom porumenela i osmehnula se sa sjajem u očima.

Neko vreme su samo tako sedeli, dok joj je on svojim kažiprstom iscrtavao svetove na dlanu, a njena ruka se stidljivo nameštala i pokretala. A onda je Majk iz vedra neba, bez ikakvog upozorenja postavio pitanje:

– Jel se sećaš dana kada smo se upoznali?
– O Bože, kakvo je to pitanje sada. Naravno. Ako me pamćenje dobro služi tada sam tebe i Tomija spasila od još jednog Majinog brbljanja. (oboje su se nasmejali)
– Da, tako je bilo.
– Otkud ti je to sad palo na pamet iz čista mira?
– Ne znam. Znaš nisam primetio da si skoro nosila onu teget košulju u kojoj si bila kada si nam otvorila vrata.

Tea je bila zapanjena. Nije mogla da veruje da se on toga seća. Na momenat se zbunila i nije znala šta da odgovori. U njenoj glavi se odvijala zbrka. Kombinacija uzbuđenja, čuđenja i straha ju je paralisala.

– Pa da. Nisam ni mogla da je nosim. Znaš, nije bila moja. To je Anđelina košulja. Oduvek mi se sviđala, pa sam je valjda nesvesno ponela iz njenog stana kada sam ovde dolazila. Ubrzo sam to shvatila i vratila sam je.

Posle odgovora u sebi je mislila kako je glupo što mu je sve to ispričala i kako ga sigurno ne interesuje ta opširna priča o košulji. Ma koga bi takva priča i intetesovala.

Majk ju je posmatrao i kao da je znao sta joj prolazi kroz glavu prekinuo je tu neprijatnu tišinu .
– Nisi dugo bila kod nje?
– Nisam. (spustila je glavu)
– Voleo bih da je upoznam. Idemo sutra zajedno. Praviću ti društvo . Ionako nemam ništa pametnije da radim. A uostalom onaj dan, znaš već, mislim na izlet, nije bio loš.
– I ja to mislim.

Neko vreme su jos tako sedeli i pričali o svemu sem o onome o čemu su stvarno razmišljali. Kada su se pozdravljali, Tea ga je poljubila u obraz i zagrlila, a on joj je čvrsto uzvratio zagrljaj i zadržao se malo duže u njemu.
– Do sutra.
– Vidimo se.

***

– Halo.
– Ja sam ispred. Reci ovim tvojim buldozima da me puste.
– Šta pričaš? Znaš da sam udata zar ne? Rekla sam ti da se možemo viđati samo pod mojim uslovima.
– Draga zar si sumnjala da nisam proverio sve pre nego što sam došao. Znam da je otputovao. Moram da te vidim.
– Ti nisi normalan. Šta ako mu neko prenese.
– Pobrinuo sam se za sve. Samo još nagovori ove tvoje siledžije da me puste.

Anđela je spustila slušalicu, a odmah potom je zazvonio telefon jednog krupnog telohranitelja, kome je samo glava odudarala od ostalog dela tela, bila je neobično mala.

– Sada možete da uđete gospodine.
– Hvala veliki. Pružio mu je ruku u kojoj je bilo nešto novca.
Mala glava sa nesrazmerno velikim telom se nasmejala i iskezila svoje požutele zube.

I ovo veče su započeli i završili kao i svako do sada, u krevetu. Nisu bili svesni vremena i prostora oko sebe. Znali su samo jedno za drugo.
Jutro je osvanulo i ispijali su jutarnju kafu. Njemu se nije žurilo, čak šta više, odugovlačio je odlazak kući.

Dok je Lepi bio u toaletu, Anđela je čula otključavanje vrata. Usta su joj se odjednom osušila i sluh joj se izoštrio, toliko da je svako pomeranje reza čula i videla kao u usporenom filmu. Razmišljala je u sebi – Tek je otišao. Nije valjda…

 

Srbija, Zaovinsko jezero, 2015. godina

 

Branimir se približavao prilazu ka montažnoj kućici i polako se kretao po neasfaltiranom delu puta oprezno prelazeći ispupčenja nastala od suve zemlje.

Dok je auto poskakivao na tim izbočinama, Igorovo lice je pričalo priču. Ponegde bi delovalo srećno i razgaljeno, ponegde tužno i setno, ponegde bi izgledalo kao da želi da se priseti, a na nekim mestima bi Igor ispuštao uzdah koji je govorio – Eh kad bi bilo…

Branimir je samo vozio. Ništa ga nije ni pitao i nista mu nije ni pričao. Ovo što se sa njim dešavalo je bilo između njega i jezera, između njega i uspomena. Nije hteo da mu kvari tu njihovu intimu ćutanja.

Igor je izvadio ključ iz džepa i krenuo da ga okreće među prstima. Konačno su stali, a pred očima su sa tim dodirom ključa krenule da izviru uspomene. Neki drugi život se odvijao na nekom filmu, koji se razvijao.

U tom drugom životu…
– Pa Vesna, da li si spremna?
– Jesam. Hajde već jednom. Ne mogu više da izdržim ovu neizvesnost, a i ova marama me žulja.
– Dobro, dobro. Malo strpljenja. Evo ga.

Skinuo joj je maramu šarenu kao i priroda koja ih je okruživala i iščekivao je njenu reakciju.

Ona je brzo prešla pogledom preko celog apartmana, bar onog dela do kog joj je pogled dosezao, a zatim je pažljivo krenula da ispituje svaki detalj koji je pažljivo pripremio. Nije znala šta ju je više oduševljalo, da li sam izgled kućice sa drvenim zidovima i detaljima od cigle ili boja jastučića u njenoj omiljenoj azurno plavoj boji , ili muzika koja je svirala u pozadini…

– Stigli smo.
– Vidim.
– Samo mi pomozi oko kofera i slobodan si. Neću te više zadržavati. Mora da matori ludi što si prvi put u karijeri tražio slobodan dan.
– Preživeće. (namignuo mu je).

 

Prethodni delovi priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII, IX

Dadi ღ

 

 

 

Žeđ Drugog Života (IX)

San Francisko, Studentski dom, 2005. godina

 

Gde ste narode. Ljudi moji nećete verovati kakav sam vikend imala. Kod mojih su svratili stari prijatelji iz Srbije. Nećete verovati, s njima je došao i njihov sin. Znali smo se još kao klinci, družili smo se ispred zgrade tamo, sve dok mama nije dobila unapređenje i dok nismo došli ovde. Posle nekog vremena, kao što to obično biva, nekako se proredio kontakt sa njima, a kasnije su se i odaljili. Verovatno su zato sada i došli. Bio je totalno bezličan tip, pun bubuljica po čitavom licu i imao je neki smešan piskav glas. Bio je presmešan..

-Da pogodim Majo, odrastao je, zar ne? (Tea se nasmejala dok joj je s podignutom obrvom stavila do znanja da je odužila priču kao i obično)

-Da, pametnice. Jedva sam ga prepoznala. Postao je tako zgodan muškarac. Nema više ni jednu bubuljicu, naravno. Ali ne samo to, njegov glas, totalno drugačiji, kao da je iz bunara govorio, mislim da je čak dublji i od tvog Majk.

-Khm, da, siguran sam u to.

– I onda Majo da pogodim, zaljubila si se. Oh kako je to divno. Da li možeš da nas poštediš te priče? (Tomi je nestrpljivo provocirao, kako bi Maja što pre završila priču)

– Ne pametnjakoviću. Ne znam zašto si to pomislio. Samo sam vam pričala kako mi je bilo za vikend. Upravo prestajem, pošto si tako nervozan iz ne znam kog razloga. Mora da ti je vikend bio manje zanimljiv, zar ne?

Posle ljutite doskočice, samo se približila Tei i došapnula joj -Nastaviću ti priču kad odemo u sobu.

-Dobro ajde vas dvoje, niste se videli ceo vikend i znam da vam je nedostajala vaša rasprava, ali ne počinjite iznova. (Maja i Tomi su se samo prekorno pogledali)

-Dobro. Prestajem. Šta ste vas dvoje radili? Mora da ti je bilo dobro na farmi Majk? Jesi nam doneo neki suvenir? Ne mogu ni da zamislim šta si ti radila sama u domu čitava dva dana. Ja mislim da bih ja poludela.

Tea i Majk su se samo pogledali i brzo skrenuli poglede, svako u svoju stranu. Ni on ni ona nisu negirali ovo što je Maja izgovorila. Prećutali su za njihov izlet na Twin Peaks, kao da je to nešto što je trebalo ostati među njima. To je bila njihova prva i najdraža tajna.

***

 

Rekla sam ti da se ne vraćam starim porocima.

-Ma hajde Anđela. Ovo će za tebe biti prelako. Dovoljno je samo da te pogleda i izdaće je istoga trenutka. Znaš i sama kako si uživala u svojim ulogama. Mislim da bi Vesna sekretarica, bila savršena za ovu priliku. Bez problema ću srediti da njegova sadašnja sekretarica dobije razlog da ga ostavi.

– Stvarno si nedokazan.

Ustala je sa stolice, stala iza njegovih leđa, nagnula se i šapnula mu na uho – Zar misliš da baš na svakoga utičem kao na tebe? Potom ga je poljubila iza uveta i pustila uzdah zbog kog su mu se sve dlake na telu naježile. Napravio je brzi okret i uzeo ju je u naručje i ponovo odneo u spavaću sobu.

 

Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina

 

Tijana je stigla u bolnicu. Jedva je čekala da ga vidi. Željno je iščekivala njegov vragolasti osmeh i prepoznatljivi namig. Ovaj vikend njihove razdvojenosti činio joj se kao večnost. Zamišljala je kako će izgledati kada mu bude priznala svoja osećanja. U glavi je stvarala, menjala i uništavala rečenice koje su se iznova i iznova pojavljivale u njenim mislima. U jednom momentu je bila puna hrabrosti i uverena da će mu konačno priznati, dok je u sledećem preovladavao glas razuma koji joj je govorio da je to nemoguće, koji ju je podsećao da je on njen pacijent, da je to neetički i da mora da se pribere. Dok su se ta dva glasa, glasa razuma i osećanja borila, približavala se vratima njegove sobe.

Ušla je u nju i ugledala prazan krevet. Na momenat je prošla jeza i krenulo je da joj se magli pred očima. Primetila je da su je i doktori i kolege drugačije gledali na samom ulasku u njeno odelenje. Predosećala je da su joj nešto prećutkivali. Po njihovim izrazima lica, znala je, nešto nije u redu.

Onda je čula puštanje vode koja je dopirala iz wc-a i ugledala ga. Bio je bled kao tek ošmirglano drvo, jedva se držao na nogama, ali joj je uputio osmeh. Onaj osmeh koji joj se priviđao kada god bi krenula da zapiše nešto u svom kožnom blokčetu. Pritrčala je da mu pomogne da dođe do kreveta.

Pored toga što su simptomi krenuli da se ispoljavaju na drugačiji način, videla je vidnu promenu na njemu. On se njoj jeste nasmejao kao i uvek do sada, ali nešto je nedostajalo, nešto je na njemu bilo drugačije. Ostao je bez one svoje iskre, bez one svoje pozitivne energije kojom je plenio. Kada ga je videla takvog, potpuno je zaboravila na sva ona njena razmišljanja u glavi koja su je morila. Još jednom je zadržala svoja osećanja samo za šaputanja na svom jastuku.. Još jednom je prećutala ono što je vrištala u sebi.

– Jesi dobro? Jel treba da pozovem doktorku?

– Hvala ti. Doro sam. Ne brini. Ovo mi se dešava od juče. Promenili su mi lek. Pokušavaju nešto novo, jer nema ni traga od odgovarajuće koštane srži.

Posle odgovora. Nije joj se čak ni osmehnuo kao što to obično radi ili dobacio nešto šaljivo da joj izmami osmeh na lice. To joj je bilo čudno.

– Mislim da ćemo danas preskočiti naše pisanje i priču. Treba ti odmor. Samo da te pregledam i ostavljam te da odmoriš.

Nije se pobunio.

– Hvala ti.

Nakon Tijaninog odlaska smogao je snage da uzme telefon u ruke i okrene prijatelja, jedinog prijatelja:

– Ja sam. (rekao je brišući rukavom ostatke pljuvačke sa uglova usana). Dosta je bilo. Ne mogu više ovo da podnesem.

Branimir je ispustio uzdah prihvatanja. – Očekivao sam da ćete tako nešto uskoro reći. Tu sam za vas. Šta vam treba?

– Beg od stvarnosti. Dodji po mene. Pre toga idi do mog stana. Spakuj mi kofer.

– Naravno.

Posle dogovora sa Branimirom je zadremao omamljen umorom koji ga je savladao. Kada se probudio i malo povratio snagu, uzeo je list papira i olovku i napisao pismo. Stavio ga je na stočić do kreveta naslonivši ga na noćnu lampicu i napisao na njemu – Za Tijanu.

 ***

Branimir ga je prekorno pogledao kada je došao po njega i ugledao naslovljeno pismo i upitao ga:

– Zašto bežite od nje? Ona bi bila dobra za vas. Ona bi vam izlečila stare rane. Vidi se da joj je stalo do vas. Jeste li sigurni?

– Siguran sam. Vozi me do Zaovinskog jezera.

– Do Zaovinskog jezera? (Branimir je iskolačio oči i usporeno izgovorio svaku reč, kao da je hteo da se uveri da ga je dobro čuo)

– Da. Tako sam rekao.

– Kako vi kažete.

 

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII, VIII

Dadi

Žeđ Drugog Života (VIII)

San Francisko, 2005. godina

 

Tea je ostala sama u domu. Još jedan vikend je provela tamo, a ne kod mame i Dejvida. Primetila je da poslednjih par meseci sve ređe viđa Anđelu. Postali su joj već uobičajeni njeni izgovori oko posla, vremena i slično. Činilo joj se kao da u nekim momentima to nije više bila ona ista Anđela..posvećena majka, drugarica, njena srodna duša.

Sa ocem nikada nije imala nešto posebno prisan odnos, čak ga je zvala po imenu Dejvid ili nadimku Dejv, a retko ili skoro nikada tata. Za razliku od drugih devojčica koje su očevi razmazili i ugađali im, ona je uglavnom najčešće uz sliku oca videla i kofer pored njegovih nogu. Taj prizor njega joj je bio najbliži.

Anđela joj je uvek govorila da mora toliko da putuje zbog posla i da to zahteva njegova pozicija. Tu je bilo i malo istine i malo bele laži. Dejvid je živeo za posao. Napredak u karijeri predstavljao mu je veće uzbuđenje od bilo kog adrenalinskog skoka koji je Anđela imala u mladosti, a poslovna putovanja veće zadovoljstvo od zajedničkog vremena provedenog sa porodicom. Anđela je navikla na to, ili je bar izgledalo tako, a Tea, Tea jednostavno nije ni znala za bolje.

Otišla je do zajedničkih prostorija. Tu je bila veća verovatnoća da će nekoga sresti, nekoga ko je isto iz nekog svog razloga proveo vikend u domu. Sela je na sofu i nagnula se da uzme casospis sa stola. Podigla je glavu i ugledala ga.

– O pa koga to moje oči vide. Zar nisi trebao već biti u vikendici sa Tomijem?

– Ej.

Majkl je odgovorio u svom stilu, nedorečeno, dubokim glasom, podigavši ruku kao znak javljanja. Potom je seo pored nje i stavio jednu ruku na naslon sofe, tik iznad njene glave.

– Ma ipak sam ostao. Neću više da se namećem njegovima, a moj matorac je otišao kod svojih na farmu.

– Da, jasno mi je. Ti i farma definitivno ne idete zajedno.

Nasmejao se i otkrio svoju nisku bisera.

– Dobro me poznaješ. Pa onda, šta ćemo mi da radimo. Nećemo valjda da se razvlačimo po domu ceo vikend?

Bila je iznenađena ovim pitanjem. Iznenađena i srećna. Za ovih par meseci njihovog druženja nikada nisu proveli kvalitetno zajedničko vreme njih dvoje sami. Uvek su nekako svi išli svuda zajedno, uglavnom su funkcionisali kao ekipa, kao celina. Odmah potom je pomislila na Vesnu i krenula da ga pita šta je sa njom, ali se iste sekunde predomislila.

– Pa možemo na izlet.

– Nisam ti ja za piknik.

– Ko je spominjao piknik?

– Presvuci se, obuj neke patike za trčanje i nađemo se ovde za 15 minuta. Može?

– Sad sam već zaintrigiran. Dogovoreno.

Povela ga je na svoje omiljeno mesto na kome nije bila već duži period. Ali neke stvari ostaju uz nas iako ih nismo dugo videli i posećivali, one putuju sa nama…one postanu deo nas.

Dok mu je pružala ruku pomažući mu da savlada uzvišenje do vrha, savetujući ga da izbegava da staje na mekane brežuljke prošarane travom, Tea je bila poletna, nasmejana i vedra. Majkl je video i osetio njenu snagu i uživao je u njenoj pozitivnoj energiji. Posmatrao ju je kako sa lakoćom ide ka samom vrhu i gledao je kada zastane da ubere cveće bez ijednog uzdaha kao da je to za nju bila lagana šetnjica. Bio je toliko omađijan takvim prizorom i tom energijom, da je čak u sebi na tren pomislio da mu onaj prizor odozgo sigurno nije ni prineti ovom.

Zadihan, dok je pokušavao da dođe do daha, rekao joj je:

-Uhh, znaš stvarno nisam znao da je ovo toliko naporno i nisam bio svestan tvoje fizičke spremnosti. Jedva te pratim. Uspori malo (osmehnuo se i nadlakticom obrisao kapi znoja sa čela)

– Izvini. Evo usporavam. Obećavam da ćeš zaboraviti na sav napor kada vidiš onaj prizor gore. Časna reč. (zadovoljno se nasmejala)

Kada su stigli na vrh, Majkl je bio u pogrbljenom položaju, savijenih kolena, glavom okrenutom ka zemlji, duboko uzdišući, dok je Tea ponosno stala ispravljena, sa širokim, ponosnim osmehom pokazujući rukom na jedinstveni prizor:

– Hajde, hajde nije toliko strašno. Podigni glavu i pogledaj. Dobrodošao na južni vrh Twin Peaks-a, moje omiljeno mesto iz detinjstva.

Poslušao ju je i podigao glavu. Oduševljeno je gledao, blago otvorenih usta u čudu i raširenih zenica. Nemo je posmatrao, prvo njenu tamno smeđu kosu koja se zavijorila na vetru i najširi osmeh koji je ikada video, a onda joj se približio i pogledao u pravcu u kome je ona gledala.

-Ovo je jedino mesto u gradu gde se pruža ovakav pogled. One visoke zgrade sa vidikovcima za turiste nisu mu ni do kolena zar ne? A uostalom ovaj južni vrh je ređe posećen od turista, dok je na severnom potpuno drugačija priča…

Onda je odjednom prestala da priča, kao da ju je neko prekinuo u pola rečenice. Samo je zaćutala i ostavila tom prizoru da govori sam za sebe.

Na zapadu se video Okean koji je izgledao kao da se uliva u nebo. Nebo je bilo vedro pa su imali priliku i da vide Faralonska ostrva satstavljena od grupice malih ostrva koja su iz njihove perspektive ličila na razlivenu mrlju u Okeanu. Severno od obale posmatrali su čuveni most Golden Gate i most Bay Bridge smešten u blizini centra grada. Pogled na celokupan grad u kome je živeo i njegovu veličinu i jedinstvenost ga je ostavljao bez daha, baš kao i turiste. Osećao se kao da ga je prvi put video, kao da ga je prvi put doživeo onako kako treba. (sve to zahvaljujući Tei, pomislio je u sebi)

-Znaš ta fascinantna ostrva, što liče na neku razlivenu kapljicu u Okeanu nisu samo fascinantna po izgledu. Da li si znao da je to ornitološki rezervat?

– Nisam to znao. (prećutao joj je da nije ni znao šta to znači)

– Pa jeste. Zar nije fascinantno da postoji ostrvo koje štiti ptice, koje je utočište za ptice, da njihova vrsta ne bi izumrla i da bi ih zaštitili od lova? Oh, da i ne samo ptice, to ostrvo je prirodno utočište i kitovima, fokama i ajkulama.

-Da. Jeste. (u sebi je pomislio – zašto nije mogla prosto da kaže Rezervat za ptice? Devojke uvek sve komplikuju pa i to..)

Ostali su neko vreme gore, divili se pogledu i pričali. Tea je uglavnom vodila glavnu reč. U nekim momentima se osetio kao turista u svojoj zemlji. Ali njena priča, gestikulacija tela i pokreti ruku dok se trudila da mu nabaci sve te popularne činjenice, nisu mu bile mrske, već naprotiv, veoma šarmantne i zabavne.

***

Lepi je sve češće dolazio u San Francisko da bi se viđao sa Anđelom. Njihove strastvene noći su za njega bile poput opijata, nakon kojih je samo želeo više i više, a ni Anđela više nije bežala od takvih večeri, čak šta više, priželjkivala ih je.

Jedno veče pre njihovog viđanja, sedeo je u restoranu jednog luksuznog hotela. Takva mesta su bila savršena za potragu sledećih meta, mada mu to nije bilo u planu.
Ali ipak… uzbuđenje, skok adrenalina i jos jedna u nizu prevara su mu izgledali sve privlačniji kako je slušao razgovor koji se odvijao nedaleko od njega.

Nikada nije obavljao posao van Srbije, ali mu je ova prilika zvučala previše dobra da bi je propustio. Jedini problem je bio, što mu je ovde trebala partnerka. ..ali planirao je da nešto preduzme povodom toga. Izvadio je blokče i počeo da zapisuje sve što je načuo od para pored sebe…

Srbija, Privatna bolnica, 2015.godina

 

-Imam puls, ali nemamo čist put za disanje.

-Moramo intubirati.

Doktorka mu je zabacila glavu unazad otvorila usta jednom rukom i drugom rukom postavila orofaringealni tubus. Lice joj je bilo napeto i samouvereno.

-Uspela sam!

-Cev je unutra. Stiskajte balon.

-Nastavite kompresije i ventilaciju.

Odjednom stanje se još više pogoršalo.

-Ventrikularna fibrilacija!

-Pripremite adrenalin i amjodaron!

-Stanite sa lekovima. Ne trebaju mi. Nema refleks gušenja.

-Puls pada! Gubimo ga!

-Kolica za reanimaciju! Pripremite defibrilator

-Punim 360! Odmaknite se!

-Ništa.

-Nastavimo.Punim 360. Odmaknite se!

-Ponovo! Odmaknite se!

-Jesam!

I doktorka i sestre su pogledale u monitor. Na monitoru je bila ravna linija.

-Asistolija!

-Nemoj nas sad napustiti! Ajde bori se! Možeš ti to!

Počele su sa još jačom kompresijom.

-Doktorka ne vredi, otišao je.

Doktorka je grčevito i dalje nastavila da mu pritiska grudi, sve dok joj drugi doktor nije prišao sa strane i spustio svoje ruke preko njih i rekao joj:

-Ne možete ništa više uraditi za njega. Otišao je. Proglasite smrt.

Doktorka ga je pogledala umorno i molećivo kao da je on mogao nešto da promeni. Spustila je glavu, udahnula i rekla:

-Vreme smrti 18:20.

 

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI, VII

Dadi

 

 

Žeđ Drugog Života (VII)

San Francisko, Studentski dom, 2005. godina

 

Maja i Tea su ispijale piće na Tomijevoj rođendanskoj žurci. Jedna drugoj su došaptavale utiske i kikotale se.

Majkl im se približavao sa Vanesom, njegovom takoreći devojkom, s kojom se viđao tri meseca. Nije se dugo zadržavao u vezama. Njegova ćutljivost, ozbiljnost i nezainteresovanost su privlačile mnoge, a on je umeo to dobro da iskoristi, međutim istinska ljubav mu je bila strana.

Maja je u poslednje vreme primetila da Tea ne može dugo da bude u njihovoj blizini, ali se nije usuđivala da ispita zašto, mada je duboko u sebi sama već znala odgovor. Majkl je pustio svoj duboki glas:

– Gde je slavljenik?

– Otišao je da nam sipa piće.

– Ok. Šta tebi da donesem Vanesa?

– Meni može crveno vino srećice.

(nakon toga mu je stisnula obraze, kao što nekad tetke i bake stiskaju maloj deci i poljubila ga u vrh nosa)

Maji je to bilo urnebesno, a Tea je to smatrala degutantnim. Vesna je primetila Teine promene u ponašanju, kao i većina žena koja je primećivala takve stvari. Da li iz straha ili iz pakosti, počela je da je zadirkuje nakon njegovog odlaska.

– Pa Tea kako si ti? Vidim i večeras si sama? (podigla je ponosno desnu obrvu i uputila joj podrugljiv osmeh)

Maja se istog momenta umešala i prebacila ruku preko Teinog ramena, znajući da je Tea već neko vreme na ivici da joj saspe sve što je mislila u lice.

– Sama? Izvini molim te. A šta sam ja ovde? Nego pusti to, reci mi gde si kupila tu fantastičnu bluzu. Nigde je nisam videla. A znaš prošle nedelje sam bila…

Maja je nastavila u svom stilu, sa puno reči, priča koje se nadovezuju jedna na drugu i ushićeno kao da priča o naučnom otkriću, a ne o njenoj bluzi. Nakon što je Vanesa dobila dovoljnu dozu komplimenata, i  što joj je ego skočio do plafona, otišla je do toaleta da nanese još jedan dodatni sloj šminke. Maja se okrenula prema Tei i rekla joj:

-Vidiš. Sa ovakvim slučajevima tako treba postupati. Samo okreneš priču da se sve vrti oko njih. Napuniš im ego i same će posle zaboraviti kome su krenule da isisaju svu pozitivnu energiju. (Tea se zahvalno osmehnula)

Maja je dodala – A uostalom ružniju bluzu dugo nisam videla jedva sam iz malog mozga iskopala reči hvale. (obe su se nasmejale).

– Majo obožavam taj tvoj brzi mozak i brbljiva usta.

– Da, da, znam ja to. Nego, slušaj moram nešto da ti kažem tj. da te pitam (uozbiljila se i promenila ton, pričala je tiše i pažljivije)

– Naravno. Kaži?

– Ti, ovaj, kako ovo da kažem..tebi se, ovaj..

– Majo ovo je vrlo neobično za tebe. Toliko vremena da ti treba da mi postaviš jedno pitanje. Sada me već brineš, šta je bilo?

Maja je rekla, ispucavši pitanje bez okolišanja, pravo u centar:

– Svidja ti se Majk, zar ne?

Tea je pogledala začuđeno i skoro uvređeno. Iskolačila je svoje velike, svetle kafene oči u nju i rekla:

– Taj nabeđeni? Ma šta ti je Majo. Naravno da ne. Samo mi ide na živce ova njegova. Može on mnogo bolje od toga.

– Mora da mi se učinilo. Ej evo ga Brajan, moram do njega, brzo se vraćam.

Tea je ostala sama zagledana u Majkla sa postavljenim pitanjem koje je i dalje lebdelo u vazduhu oko nje, kao neka avet od koje je morala pobeći. Skoro trčećim korakom, kao da beži, otišla je do Tomija da mu pomogne oko nekih flaša pića koje su mu se vrpoljile u naručju.

Srbija, 2015. godina

 

Tijana je sa podignutim nogama na prednjem delu automobila, na suvozačevom sedištu grickala čips i posmatrala predivne predele kroz koje su prolazili. Nije im tačno znala imena, niti su ta mesta bila poznata u široj javnosti. Ona su imala poseban spokoj, lepotu i čistoću neistraženog. To je ono što je nju oduvek privlačilo, lepota, misterija, na neki način, smatrala je, magija, za koju su ljudi najčešće bili slepi.

Za razliku od drugih turista koji su jedva čekali da dođu do vodiča i da čuju istorijske činjenice, legende i priče, ona je više volela  sama u svojoj glavi da ih kroji. Stvarala je likove, zaplete, čitave svetove. Oni su za nju bili isto toliko uverljivi i stvarni, baš kao i istorijske činjenice koje su vodiči prosipali pred svoje grupe.

Iz njenog tkanja nekih novih priča u svojoj glavi, trgnuo je Lukin glas:

– Dušo znam da uživaš u jelu u toku vožnje, ali molim te malo pripazi.

-Izvini. (u sebi je pomislila kako je nekad uredniji od pojedinih žena)

– Onda gde ćemo prvo. Hoćeš da idemo prvo do planine, pa onda da se spustimo ka banji? Znam da uživaš u šetnji i berbi šumskih plodova (osmehnuo joj se i ovlaš je poljubio u usta). A u Vrnjačkoj Banji ću ja uživati u tretmanima i masažama i izležavanju.

Može. Inače čula sam da moramo da probamo obavezno na Goču njihov sir i kajmak, tako da bi mogli da nađemo neki smeštaj i malo se zadržimo tamo. Ali naravno, ne hotel i motel, radije bih neku domaćinsku atmosferu. Šta kažeš da pozovemo Viktora i pitamo ga gde su on i Sonja prošli put odseli. Ako se ne varam, kod nekog gočkog domaćina u blizini nekog jezera.

– Odlična ideja. Može. Odmah ih zovem.

– Pozvaću ih ja, da ne staješ zbog jednog poziva.

-Važi.

Nakon uživanja u šetnji gustim bukovim i četinarskim šumama i po kojoj ubranoj malini uz stazu, smestili su se kod domaćina Rastka. Stariji čovek, toplog osmeha ulepšao im je veče svojim dogodovštinama, pričama i anegdotama. Pre spavanja ponudio ih je rakijom, koju su ispili uz kazan, nakon koje su otišli rumenih obraza u sobu koju je pripremio za njih.

– Ovo je ispalo bolje nego što smo se nadali zar ne?

– Da, dekica je stvarno gostoljubiv i simpatičan. Moram priznati da ni rakija nije bila loša. Moraćemo da kupimo jednu flašu sutra, pre polaska.

– Sviđa mi se ta ideja. (oboje su se nasmejali, približili jedno drugom, poljubili i počeli da se poigravaju sa dodirima, nakon kojih su uživali jedno u drugom u potpunosti)

U neko doba noći, Tijana je ustala iz kreveta, sela na mali drveni tabure pored njega i izvadila kožni blokčić i olovku.

Pre nego što je počela da zapisuje misli koje su se vrpoljile da dođu do papira, podigla je pogled sa lista i pogledala u Luku. Od svetla mesečine koje je padalo na jedan deo kreveta, videla je njegov plavi pramen kose, profil i ruku stisnutu u pesnicu. Neko vreme ga je samo tako posmatrala i osmehivala se. Pomislila je kako je srećna sa njim, kako su vrlo slični i kako je divan prema njoj.

Čim je spustila pogled na list, videla je bolnički krevet, Igorov osmeh, poželela da čuje njegov glas i da oseti ono što se u njoj zbivalo kad joj on namigne. Samu sebe je prekoravala zbog toga, ali to je bilo jače od nje. Jedva je čekala povratak. Spustila je par reči na list i vratila se u krevet. Pogledala je u plafon, a niz lice joj je skliznula jedna suza.

***

Branimir je ušao u žurbi u kancelariju, iako je znao da stiže na vreme. Radeći za gospodina Grujića, usvojio je nekoliko radnih navika, od kojih je jedna od bitnijih dolazak na posao 10-15 minuta ranije pre početka radnog vremena. Gospodin Grujić je smatrao da je to izraz, poštovanja i požrtvovanosti za posao kojim se neko bavi. Svi njegovi radnici i saradnici su bili vrlo dobro upoznati sa tim.

-Dobar dan Branimire. Kako ste?

– Hvala na pitanju, nije loše gospodine.

– Onaj tvoj drug, Igor, verujem da si išao da ga posetiš, jel on bolje?

– Jesam, danas pre posla. Stanje mu je nepromenjeno manje-više.

– Aha, da, da. Teško je to, znaš. Kad čekaš spas u nekom drugom. Kad zavisiš od nekoga drugog. Ne bih nikome to poželeo. Zato stalno insistiram i govorim ovim našim mladićima da daju maksimum od sebe, da se trude što više, da bi što pre postali nezavisni od svojih roditelja.

Branimir ga je slušao i nije mogao da ne primeti, da je gospodin Grujić iz svake teme umeo da dođe do teme posla, do neke lekcije vezane za posao.

– Slažem se gospodine. Vidite, ovaj jedan mali Aleksa, pokazuje veliku inicijativu. Predviđam za njega svetlu budućnost. Znate, znam da ne volite ovo da čujete, ali moram vam reći da me u mnogim stvarima podseća na Nikolu.

Na Grujićevom licu se odjednom primetio grč, a i plava vena po sred čela koja je zaigrala.

– Ne počinji.

– Ali samo sam rekao.. (prekinuo ga je)

– Rekao sam ti da se to ime u mom prisustvu ne spominje. Tog izdajnika, koji me je lišio svega što sam ikada želeo… (neizrečenu misao sa ljutitim izrazom lica je zadržao za sebe)

– Ali gospodine (pridigao je prst desne ruke u nadi da će ga sa tim gestom naterati da ga posluša..ali bezuspešno)

– Branimire vreme je da odeš do Marte i doneseš mi predlog za kampanju o kojoj smo pričali.

– Naravno gospodine… (sebi u bradu je promrmljao – ti tvrdoglavo matoro..)

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V, VI

Dadi

Žeđ Drugog Života (VI)

Hotelska soba 412, San Francisko, 2005. godina

 

Nakon neprospavane noći, ispunjene strašću i povampirenim momentima iz prošlosti, ostali su da leže jedno pored drugog neko vreme. Anđela se pridigla, okrenula na stranu, njena kao ugalj crna kosa se rasula po jastuku i konačno je prva progovorila:

– Zašto nisi ostao tamo? Zar se ne sećaš šta smo se dogovorili pre toliko godina?

– Morao sam da te vidim.

Poljubio ju je u predeo vrata i zadržao se tamo kao da je upijao njen miris i skladištio ga u određeni deo sebe, kome će se vraćati kasnije.

– Ovo nam je uvek dobro išlo, ali moraš da se vratiš. Previše je opasno da neko iz moje prošlosti bude tako blizu mene. Rekla sam ti to poslednji put kad smo se videli.

– Dobro draga, ne brini. Za sada će mi biti dovoljno par dana tebe i ovakvih noći, a onda se vraćam tamo. Časna reč. Ne pitaš za njega?

-Ne.

– Znao sam da u našem poslu moraš biti okrutna i da se ne smeš vezivati za mete. Moram priznati da sam mislio da si njega stvarno volela.

– Nisam. Nemoj da mi ga spominjes više.

– Dobro. Zar si stvarno prestala. Našla si nekoga koga voliš, zbog koga si sve napustila?

– Jesam.

– Šta onda radiš ovde sa mnom?

Približila mu se, naslonila se na njega, poljubila ga u grudi i rekla mu:

– Ti si mene tražio, ne ja tebe. Znaš i sam da meni seks ne predstavlja ništa. Ti si samo bljesak iz prošlosti koji mi je dobro poslužio za ovo veče.

– Vidim, nisi se promenila.

– Nisam. Nemam nameru više da ti pošaljem ni dolar za tvoje ćutanje.

– Slažem se sa tobom. Ovo je mnogo bolje od para. Pristani da se ovako povremeno viđaš sa mnom u toku godine i neću ti više uzeti ni jedan dolar.

Pogledala ga je, pažljivije, prodornije. Sama sa sobom je vodila debatu. Anđela iz prošlosti joj je govorila da je on baš ono što joj treba, zadirkivala je kako je moguće da propusti takvog snažnog muškarca, koji ju je dovodio do ludila u krevetu, koji ju je podsetio šta je strast, posle kog je svaka kapljica znoja koja se slivala niz njenu kožu bila slatka poput meda, da propusti muškarca koji je sa sobom nosio opasnost, nosio tajne, nosio uzbuđenje.

Dok je Anđela, uspešna poslovna žena, brižna majka i supruga vrištala od straha u njoj, upozoravajući je da ne ide tim putem, da je loše da bilo koja tačka iz prošlosti bude deo njene sadašnjosti, jecala je od straha da će je on pronaći, da će spojiti neku tačku sa ovom i da će sebi nacrtati put do nje. Znala je, to ne bi preživela.

Posmatrao ju je dok su se odvijale sve te misli u njenoj glavi i znao je da to ne sluti na dobro i da je mora prekinuti. Grubo ju je približio sebi i unezvereno počeo da je ljubi ostajući bez daha. Tačno je osetio momenat kada mu se vratila, momenat kada je bila tu čitavim svojim bićem. Ponovo je pobedila prošlost, ponovo mu se prepustila…

Srbija, 2015. godina

Tijana je pakovala stvari u torbu i spremala se za posao. Ovog puta je spakovala i jedan prazni kožni blokčić, koji je sa svakim novim otvaranjem donosio miris tek kupljene sveske, sa još uvek krutim ivicama. Iz nekog, njoj nepoznatog razloga, samo stavljanje te sveske u torbu činilo ju je uzbuđenom i srećnom.

Igor je izašao malo da prošeta u baštu bolnice. Posle kiše koju je toliko voleo u vazduhu je ostala neka svežina, a i na neki način, mislio je, neka praznina. Uredno se javljao sestrama, doktorima i pacijentima koje je sretao usput i smeškao im se.

Neki su se pitali kako je moguće da je tako veseo i pozitivan s obzirom kroz šta prolazi. Iako je pred drugima glumio potpuno zdravog, opuštenog i šarmantnog muškarca, koji im se činio po godinama kao tinejdžer, mnogi su znali da je u momentima osame gubio tu snagu i da je iscrpljen od tolikog pretvaranja pred svima, a naročito pred Tijanom padao u krize. Znali su da je vodio bitku između predaje i nade, između kukavičluka i hrabrosti.

Tijana je praktično doskakutala veselo pevušeći u njegovu sobu da mu proveri vitalne znake i zapiše ih u karton za pacijente baš kao i svako jutro do tad. Igor je nabacio svoj hrabri detinjasti osmeh i stav i dočekao je s pitanjem:

– Nadam se da nisi zaboravila?

Uozbiljila se, povila obrve i upitno ga pogledala, a zatim se široko osmehnula i rekla:

– Dogovor je dogovor, zar ne?

Izvadila je blok iz torbe, pogledom potražila hemijsku olovku koju je zakačila za karton za pacijente i spustila mu u krilo blokče.

– O pa ovo je sjajno. Ali ovako ćemo. Ja pričam ti pišeš. Može?

– Može, naravno.

– Pa da počnemo. Bio jednom jedan…

– Ček, ček ček jel pišemo bajku ili scenario?

– U pravu si. Stvarno ne znam kako da počnemo. Kako se uopšte započinje?

– Pa kada bi mi rekao o čemu se radi ili mi prvo ispričao tu njegovu priču, mogla bih da smislim uzbudljivo smjenjivanje radnje, vremena i svega ostalog.

– Da, znam. Ovaj..trebalo bi da ti ispričam, zar ne.

– Pa da. Kako da znam šta da pišem ako mi ne kažeš.

– Da, u pravu si. Ali vidiš mislim da bi ti bilo uzbudljivije da ti pričam postepeno.. Jedan po jedan deo. Gde je tu čar našeg zajedničkog projekta i provedenog vremena ako ti odmah ispričam sve. Onda prosto možeš sama da odeš kući i da napišeš nešto na osnovu ovoga što sam ti ispričao. Zar ne?

-Dobro. Hajde onda da krenemo.
(primetila je olakšanje na njegovom licu kada su konačno započeli) 

– Onda reci mi kada i gde se odvija ta priča?

– Pa ovako… moj drug, nazvaćemo ga Stefan, živeo je životom kakav se samo poželeti može. Otac mu je vlasnik jednog poznatog lanca restorana.

-Lanca restorana kažeš? Čim ti bude bolje vodiš me u jedan od njih na klopu. Dogovoreno?

Njemu je bilo drago što je to predložila, možda i više nego što je trebalo. Znao je da je to rekla u naletu i da će se zbog toga pokajati, pa je da bi izvadio situaciju, a da je ne uvredi, rekao, da su ona i Luka sigurno bili u jednom od njih i da računa na to.

Suptilno podsećanje na Lukino postojanje, malo joj je zasmetalo, ali je ujedno i bila zahvalna na tome.

– Mora da jesmo. Važi, naravno.

– Onda kao što rekoh, lanac restorana.. Ovaj… jel bitno da navedemo ime tog lanca.

– Pa mnogo je zanimljivije ako navedemo, a i više bi približili priču čitaocima.

– Pa dobro. Znači da bude nešto upečatljivo a opet blisko na neki način.

– Baš tako.

– Nisam baš mnogo maštovit. Smisli ga ti.

– U redu. Šta još možeš da mi kažeš o tom njegovom ocu. Kakav je čovek? Nešto o njegovom karakteru?

– Njegov otac. Pa to je bar lako pitanje. Živi za pravila, za poštovanje pravila. Za njega svaka stavka u životu, svaka odluka ima svoja pravila. Smatra da ako se neko od njih prekrši da taj neko, ko ih je prekršio, ne zaslužuje oproštaj. Čitav njegov princip poslovanja se zasniva na nekim internim pravilima u firmi koje svako mora da poštuje.

-Čini se da ga dobro poznaješ?

– Rekao sam ti N.. Stefan i ja smo bili najbolji prijatelji, od detinjstva skoro.

– Dobro. Dakle po tom tvom opisu jedan striktan, strog, profesionalan čovek, koji robuje pravilima. Hmmm… A šta kažeš na to da se čitav lanac restorana naziva Kodeks?

– Ti si genijalna! To je odlično. Nikad se toga ne bih dosetio.

– Dobro, sada bi mogao malo da mi kažeš o tome kako je sve to postigao, taj gospodin, njegov otac, mislim, ako znaš? Ako ne, nema veze. Izmislićemo neku zanimljivu pričicu. I još nešto, moramo da mu damo ime, zar ne?

– Pa dobro, znam da hoćes da budeš temeljna, ali on nije toliko bitan za ovu priču. Priča je o Stefanu, a ne o njemu.

Na trenutak joj se Igor učinio kao uvredjen što je želela da sazna više o tom čoveku, o tom vlasniku tih silnih restorana, ali samo na trenutak…

– Začudio bi se koliko su ljudi u nečijem životu i njihove priče važne za pojedinca, u ovom slučaju, za tvog prijatelja.

– Kako ti kažeš…

U sebi je mislio samo o jednome i govorio joj bez reči ono što nikada nikome nije rekao

– eh kad bi samo znala koliko sam, na žalost toga svestan, divna Tijana…

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV, V

Dadi

Žeđ Drugog Života (V)

Hotelska soba 412, San Francisko, 2005. godina

 

Lepi je sa ukusom slatkoće i iščekivanja ležao na krevetu. Konačno je došao taj trenutak. Konačno njihove maske, kao nekad, padaju, makar na jednu noć. Nije imao ni najmanju sumnju da ona neće doći. Znao je vrlo dobro šta su nekada davno imali.

Ovo nije bio nikakav romantični sastanak. Soba je bila bezlična i prosta, zemljane boje su preovladavale u prostoru , svetlo noćne lampice prigušeno je obasjavalo mali delić zida i gornji kraj kreveta, a sa terase se pružao pogled na neku sporednu uličicu pored hotela. Ovo je bio susret dva plamena, koja su tinjala sve ove godine, susret dve sudbine koje su igrom slučajeva morale da prekinu njihovu zajedničku nit.

Anđela je došetala laganim korakom do sobe 412, stala ispred vrata, udahnula duboko i sa tim uzdahom vratila sećanja na ono veče u baru, veče kada su se upoznali…
Ispijala je svoj martini, svesna pogleda na njoj koji su je skenirali, gutali i čija se mašta ustreptalo koprcala u njihovim glavama. Onda joj je on prišao. Bila je potpuno nezainteresovana, ali je odlučila to veče da stavi novu masku na svoje lice, novu boju lepote. Njihova igra je otpočela.

On nije bio neki dosadni tip za razliku od onih koji su joj kukavički skretali pažnju na sebe slanjem pića, namigivanjem ili ispraznim rečenicama za prilaženje, koje su obicno započinjali nekim komplimentom na račun njenog izgleda, ili jos gore filozofi ubeđeni da će njihovom predstavom o njoj i rečenicama tipa: znam ja šta ti treba, ili izgledaš kao neko kome treba jos jedno piće…

On se diskretno približio baru, naizgled, ne pridajući joj veliku pažnju, naručio piće, okrenuo se prema njoj i započeo razgovor jednom prostom rečenicom:

– Stvarno su naporni, zar ne?

– Mene pitate?

– Pa, da. Vama celo veče prilaze, ne meni. Mada mi to, znate, uopšte nije jasno.

– Nije vam jasno zašto mi prilaze?

(sad je već izgledala zainteresovano za nastavak razgovora koji je tekao neuobičajenim tokom, drugačijim od ostalih)

– Pa da. Prijatno veče vam želim.

Vratio se za svoj sto, a ona se osmehnula i ostala ganuta njegovim pristupom. Naravno videla je da se i njemu dopala kao i ostalima. Vrlo dobro je čitala govor tela iako joj se predstavio kao nezainteresovan. Neko vreme u toku večeri je ostala da sedi za šankom, a onda odlučila da nastavi započetu igru. Samouvereno, graciozno i prepotentno, sa podignutom glavom, sporim korakom je samo došetala do njegovog stola i spustila svoje piće.

On je podigao pogled i ovog puta je pogledao vidno zainteresovan, bez ikakve glume, odmeravajući je pogledom koji je klizio preko nje, kao ni jedan drugi posle njega. Neki drugi muškarac bi odgovorio: pa gde si do sad, ili nešto tako previše samouvereno, ali ne i on. On je bio drugačiji. Rekao joj je nonšalantno, bez ikakvog lažnog samopouzdanja, pretvaranja i preterivanja. Prosto i jednostavno, nakon osmeha koji je obarao sa nogu:

– Ćao.

Tako prosto, tako jednostavno, tako daleko od filozofije, ironije, pretvaranja. Jedna reč propraćena osmehom. Posle te reči sve se nastavilo lagano i spontano, sa uobičajenim temama za upoznavanje. Kako je veče odmicalo, broj popijenih pića na njihovom stolu se povećavao. Njihovi pogledi su postajali vatreniji , puni želje, jedno drugo su ispitivali očima, oblizujući usne povremeno, dodirujući ušne resice rukama zamišljajući momente koji slede.

Pre njihovog samog ulaska u sobu hotela, sličnoj ovoj na čija vrata se sprema da pokuca mu je rekla:

– Niko ne sme saznati za ovo, nisam ti rekla svoje pravo ime i ovo veče se neće više nikada ponoviti.

Lagala je i njega i sebe.

Pokucala je na vrata sobe hotela, dva puta uzastopno bez veće pauze, baš kao nekad. Lepi je otvorio vrata, pogledao je pravo u zelene oči, upijajući iskru želje iz njih . Odmakao se od vrata, pomerio u stranu i pokretom ruke joj pokazao da uđe.

Ona je ušla i nedugo potom se približila njemu, obuhvatila mu lice rukama i krenula da ga poljubi. Poljubac, odmah, bez reči, bez rasprave. Krenula je da spusti svoje usne na njegove, ali on ju je zaustavio, nežno je udaljio od sebe i rekao joj da želi da gleda u nju, da gleda u dva tamna duboka bunara u kojima je zastajao njegov dah, a ne u te veštačke tvorevine.

Ona se nasmejala, kao da je očekivala da će baš to biti prvo što će joj tražiti da uradi, približila ogledalu i brzim pokretima ruke izvadila sočiva. Posle toga se malo zagledala u ogledalo, predugo vremena je prošlo pre nego što se zaista pogledala u ogledalo, pogledala u svoje oči, a ne oči žene koja vodi savršen, porodični, miran život. Okrenula se ka njemu. Ovog puta je on njoj prišao. Uhvatio je jednom rukom oko struka, približavajući je ka sebi, sklanjajući joj pramen kose sa lica i izgovarajući:

– Evo je. Evo je moja draga Anđela. Dugo se nismo videli.

Usledio je dug i strastven poljubac. Nakon toga dodiri uskomešani sa uzdasima ispuniše sobu. Anđela se ponovo osetila živom, makar samo tu noć.

Privatna bolnica, Srbija, 2015. godina

Igor je i dalje čekao svoju slamku spasa u nečijoj koštanoj srzi. Pošto su lekari u pravo vreme otkrili o čemu se radi, sipmtomi mu se nisu značajno pogoršavali i oni su mu davali lekove da preduprede veća pogoršanja. Svoje dane je uglavnom provodio usamljenički ili sa Tijanom.

Spisak ljudi koji su ga posećivali je bio iznenađujuće mali. Samo jedna osoba se nalazila na njemu, Branimir. Tijana je primetila tu činjenicu i nije mogla da se načudi tome. Igor je pored toga što je bio jako šarmantan izgledao zaista dobro. Na njegovom telu su se isticale mišićave ruke i zategnut stomak. Bore jedva da su bile primetne.

Čudilo ju je da za njegovih četrdesetak godina nije našao ni jednu ženu koja će biti uz njega u ovakvim trenucima. Zar je moguće da on takav, nema nikoga pored sebe? Ženu, decu, prijatelje. Koliko god da su se njih dvoje zbližavali u toku njegovog boravka, on je ipak predstavljao nedokučivu misteriju za nju. Misteriju, koju je želela da otkrije.

Kiša se slivala niz oluke i prozore, a udaranje kapi o njih je proizvodilo neki umirujući i jedinstveni zvuk. Tijana je znala da je Igor za razliku od mnogih ljudi zaista voleo kišu. Ona na njega nije delovala kao na druge, nije mu pogoršavala raspoloženje, delovala na njega depresivno ili mu pogoršavala simptome. Za njega, ona je bila, što je za druge bilo Sunce. Izmamljivala mu je neki setni osmeh na lice, budila je neka lepa sećanja.

– Igore ne moram ni da pitam kako si? Za razliku od drugih ti kao da si priželjkivao ovu kišu, vidim i da je osmeh tu.

– Tijana draga, dobro misliš. Zašto druge ova pojava rastužuje nikada mi neće biti jasno. Šta ima ružno i depresivno u melodiji koja proizilazi iz same prirode. Ej, pa čoveče čitav orkestar, koji je stvorila sama priroda, zvukovi koje ni jedan muzički instrument ne može da proizvede. Zar to nije fascinantno? A znas šta mi se najviše sviđa kod nje?

– Sigurna sam da je u pitanju neka „vrlo pametna stvar“, ali molim te reci mi.

(nasmejala se šaljivo i pokušala, bezuspešno da mu namigne kao što i on namiguje njoj)

Njemu je to bilo neodoljivo. Jos više mu je raširilo njegov već postojeći osmeh na licu.

– Reakcija devojaka kada krene kiša, a nemate kišobran. Pa to je neprocenjivo. Ponašate se kao da je u pitanju radioaktivna kiša. Kao da će vas povrediti. Možda zato što će vas ogoliti, skinuti šminku koju nekad nosite kao masku. Ne znam ni sam. To mi nikada neće biti jasno.

…Znaš poznavao sam jednu devojku koja ju je za razliku od većine obožavala.

– Aha, sada mi je već jasnija ta ljubav za kišom.

– Oh da, lagao bih te kada bi rekao da nema veze sa njom. Davno je to bilo, nekih stvari se skoro ni ne sećam vise, vezanih za nju, mislim. Međutim, taj dan kada je počeo pljusak i svi potrčali da se sklone pod nastrešnicu, a ona koja je izletela na kišu sa širokim osmehom od uveta do uveta, te raširene ruke, podignuta glava ka nebu, gde je izgledala kao da se nekome tamo gore zahvaljivala, njega nikada neću zaboraviti. Vidiš sad kad bolje razmislim mislim da je to bio momenat kad sam se zaljubio u nju.

– Hmm to sluti na zanimljivu priču.

– Čini ti se. Nije dugo potrajalo. Nego znaš ono o čemu smo pričali prošli put. O tebi kao scenaristi?

-Da, šta sa tim?

– Pa razmišljao sam kako da ti se odužim za to što si tako divna prema meni i nije mi palo nista na pamet. (Nasmejao se šeretski)

– Sigurna sam da ćeš ti nešto već smisliti. (rekla je to u žurbi, malo se nesvesno postidela i obrazi su joj poprimili crvenu boju)

Bilo joj je drago sto je razmišljao o njoj. Brzo je potisnula tu misao i zamenila je sa razmišljanjem o Luki.

– Znam setio sam se. Imam način kako i tebi i meni da prekratim i ulepšam naše zajednicko vreme.

– Vidiš nije ti dugo trebalo. Slušam te.

– Mislim da ne moraš da se odrekneš svog prvog sna. Imam za tebe jedan neviđeni predlog.

– Misliš na pisanje scenarija?

– Baš tako.

– Pa rekla sam ti, ja već povremeno piskaram. Nisam skroz odustala od te ideje. Jednog dana ću napisati scenario za Oskara.

– Nema boljeg vremena nego sada.

– Nisam sigurna da te pratim.

– Hajde zajedno da pišemo nešto, ti i ja. To će mi ublaziti ovo iščekivanje, a ti ćes konačno to tvoje „jednoga dana“ pretvoriti u sad, a i ne moras da brines o ideji. Nešto već imam na umu. Za Oskara je, veruj mi. (iskezio joj se)

– Dobro ajde, da ti verujem. Nije loše za mene malo česće da pišem.

– Odlično. Ovu priču je preživeo jedan moj bivši prijatelj i veruj mi neće te ostaviti ravnodušnim, ali za slučaj da od toga jednog dana stvarno nastane film, nećemo spominjati prava imena. Dogovoreno?

Tijani je bilo drago zbog entuzijazma koji je videla na njegovom licu.

– Dogovoreno.

Tako su ovo dvoje nekadašnjih poznanika, prerasli u prijatelje koji zajedničkim snagama pričaju neispričanu priču za Oskara…

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III, IV

Dadi

Žeđ Drugog Života (IV)

„Morning Caffe“, San Francisko, 2005. godina

 

Anđela je sedela na večeri sa svojim klijentom. Dogovarali su poslednje detalje vezane za proslavu desetogodišnjice muzičkog magazina „2m“. Ona je uživala u svom poslu – organizovanju događaja, prikupljanju radne snage za njihovu realizaciju, pronalaženju mesta održavanja..pronalazila se u brizi o detaljima.

Zahvaljujući Dejvidovoj dobroj poslovnoj povezanosti, kao vlasnika jedne od najvećih marketinških agencija u svetu i tome što je poštovan i poznat u svim medijskim krugovima, svojim klijentima je omogućavala dopunjenu i drugačiju uslugu.

Svaki događaj koji je ona organizovala, bio je medijski propraćen i ne samo to, kako je glasio slogan njene firme „Dopustite drugima da saznaju za vas“, njeni klijenti su korišćenjem njenih skupocenih usluga izlazili na svetsko tržište, a kasnije u zavisnosti od proizvoda i usluga koje nude i njihovog kvaliteta, zahvaljujući ovakvim i sličnim događajima povećavali svoj profit. To je bila probrana klijentela koja je bila u mogućnosti da sebi priušti takav luksuz. Zbog ovako posebnog pristupa poslu, njene veze u raznim krugovima su se povećavale i umnožavale od događaja do događaja.

Nije imala potrebu da radi i zarađuje za sebe jer joj je Dejvid pružao skoro sve što je ikada poželela, ali ovo je bila njena želja, njena ideja, njen način da iskaže ljubav prema umetnosti na ovaj način. Jedino dok je bila zaokupljena poslom, ona je imala potpunu kontrolu, a volela je da naređuje, rukovodi ljudima i pravi „remek dela“ o kojima se pričalo.

Gospodin Stil je angažovao njenu firmu, samo iz čiste bahatosti i hvalisanja. Znao je da će svi budući investitori, nakon prisustvovanja takvom bogatom događaju, biti još više zainteresovani da ulože u njegovu firmu. Njegov biznis vezan za diskografsku kucu je cvetao, ali konkurencija je uvek vrebala. Ovim spektaklom, koji će mu ona omogućiti, ostaviće ih sve, bar na neko vreme, nekoliko koraka iza njega.

Lepi je sedeo tri stola od nje, zaklonjen jednim od stubova u kafeu. Bio je opčinjen njenom pojavom, baš kao i prvi put kad ju je video u onom baru u Srbiji, pored kladionice. Primetio je da je promenila frizuru i boju kose, da nosi sočiva zelene boje i da joj se stil oblačenja znatno razlikovao od onog kad su se upoznali. To su sve promene na njoj koje su mu na prvi pogled bile vidljive. I dalje je imala pune usne, znao je da se iza te veštačke zelene boje, kriju tamno plave oči boje okeana u kojima se nekada gubio.

Krajičkom oka je posmatrao i onog čoveka koji je sedeo sa njom. Video je kako njena magična privlačnost utiče na njega. Primetio je njegovo naginjanje ka njoj i bezazleno flertovanje. Samo je sedeo tako, posmatrao ih i iščekivao trenutak kada će ona ostati sama za stolom.

Do tada se prisećao, do tada je oživljavao sećanja, ne bi li mu još življi i uzbudljiviji bio susret koji mu predstoji…Kako je samo bila lepa za onim šankom u baru ispijajući martini. Nije joj bila potrebna nikakva jarko crvena haljina, veliki dekolte niti mini suknja da svi pogledi budu uprti u nju.

U njenim bež pantalonama sa visokim strukom i azurno plavom svilenom bluzom, koja se razlivala i presijavala po njenim grudima i visokim potpeticama koje su samo naglašavale njenu ženstvenost, mamila je sve muške uzdahe. Posmatrao je tako pažljivo i pohotno. Gledao je u njen dugi vrat, duge ruke i vitko telo. Nije imao sumnje, još tada kada ju je prvi put video, da je ona posebna i da je to veče mora imati.

Sačekao je da je klijent napusti i ostao još neko vreme za svojim stolom da je posmatra tako samu. Pokušavao je da sazna iz njenog pogleda koji se prostirao u daljinu da li ju je stiglo kajanje, da li je srećna, da li je nesrećna. Naposletku joj je prišao.

– Izvinjavam se draga, da li je ovde slobodno? (seo je preko puta nje pre nego što je uspela da izusti i jednu reč)

Istog momenta je prepoznala njegov glas. Podigla je pogled ka njemu polako, a stidljivo i izazovno, kako je samo ona umela.

-I dalje si tako zanosna. Godine te nisu ni okrznule.

Gledala je u njega. Istraživala ga je pogledom, na njoj svojstven način. Setila se kako je volela njegov grubi, hrapavi glas i taj pogled.

-Da li se sećaš šta smo jedno drugom poslednje rekli? Šta ti radiš ovde? Rekla sam ti, to je previše riskantno!

-Trenutno uživam u smaragdnoj boji tvojih očiju. Dobro ti stoje. Slažu se sa novom bojom kose.

Ispustio je blagi uzdah i prešao očima preko njenog lica, do njenog dekoltea, polako i samouvereno i nazad. Tim pogledom je rekao toliko mnogo reči.

-Reci mi da ti ne nedostaje?

-To je davno iza mene. Ne spominji mi to!

-U redu. Kako ti želiš. Znam za jednu stvar koja ti sigurno fali.

Ustao je, poljubio je u obraz, odmah nadomak usana i laganim neprimetnim pokretom je spustio ključ od sobe hotela sa brojem 412 i šapnuo joj na uho: Očekujem te večeras.

Srbija, privatna bolnica, 2015. godina

 

Prošlo je dva meseca od kada je Igor saznao da boluje od leukemije i od kada se našao na listi pacijenata prijavljenih za transplataciju koštane srži, ukoliko nađu odgovarajućeg donatora. On je to prihvatio mnogo bolje od drugih pacijenata kojima je saopštena ista ili slična dijagnoza. U početku je imao momente osame i prošao je kroz razne faze i poricanja i depresije, ali je zahvaljujući strpljenju medicinskog osoblja, a naročito Tijane uspeo da savlada te teške dane, da misli pozitivnije i da se nada pre svega.

Igor je razgovarao sa jednim starijim čovekom u crnom odelu, sede kose. Tijana ih je posmatrala kroz stakleni prozor zapisujući neke beleške za drugi slučaj.

– Kako ste?

– Dobro sam Branimire. Rekao sam ti da nema potrebe da stalno dolaziš.

– Znam i ja sam odlučio da ipak ima.

-Tvrdoglav si.

– Ne kao vi. Jel vas paze ovde?

– Da sve je u najboljem redu. Ostaje nam samo da čekamo.

– Znate, on, on pita za vas.

– Rekao sam ti da me to ne interesuje. Rekao je da sam za njega mrtav, neka tako i ostane. A po svemu sudeći izgleda da će mu se želja uskoro ispuniti (nasmejao se)

Tijana je pokucala na vrata i prekinula tog čoveka u pola reči koji je, naizgled prekoravao Igora.

-Ja se izvinjavam što prekidam, ali Igore, vreme je za doručak.

Igor se osmehnuo Tijani.

-Nema problema Tijana. Ovo je moj otac, upravo je krenuo.

-Oh, pa drago mi je što sam vas upoznala gospodine. (pružila je ruku)

Čovek ju je prvo odmerio od glave do pete, nelagodno se nakašljao, uputio brzi pogled ka Igoru, pružio ruku i rekao:

-Branimir, drago mi je.

Nakon toga je izašao.

-Znaš Tijana već dugo se brineš za mene i mislim da je red da prestaneš da mi persiraš.

-Da, izvinite, ovaj, hoću reći, izvini, to mi je navika.

-U redu je. Od danas više nema persiranja, a uostalom nisam mnogo stariji od onog motoriste koji dolazi po tebe, 15-ak godina, šta je to?

-Ok, kako god (nakašljala se i naglasila) ti kažeš.

-Onda, nisam te video celi vikend. Gde si bila? Šta si radila? Znaš da volim tvoje putešestvije.

-Onda se zavali i slušaj. Imam svašta da ti pričam.

Tako je ona ulepšavala Igoru dane, svojim pričama sa kratkih izleta i putovanja sa dečkom po Srbiji. Ona i njen dečko, Luka, bili su veliki zaljubljenici u prirodu. Zbog zahteva njenog posla, ta putovanja su uglavnom bila kratka, ali sadržajna. Pričala mu je sa takvim zanosom i ljubavlju o njima, da se stvarno osećao kao da je i on posetio baš ta ista mesta dok ju je sušao.

-Znaš Tijana, imaš takav pripovedački dar. Ne bi me čudilo da jednog dana napišeš knjigu.

Ona je odjednom porumenela i osmehnula se stidljivo.

-Znaš, baš mi znači to što kažeš. Pre nego što sam upisala medicinu, imala sam želju da postanem scenarista. Pravi sam zaluđenik za filmove, knjige i stalno nešto piskaram za svoju dušu.

Njih dvoje su se tako iz dana u dan zbližavali. Zajedno su, vremenom otkrili razne stvari koje su ih povezivale…

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II, III

Dadi

Žeđ Drugog Života (III)

 

San Francisko, 2005. godina

 

Tea i Maja su se vezale jedna za drugu više nego ikad, iako je njihovo poznanstvo počelo i pre srednje škole. Uz poveću dozu kofeina i podršku koje su jedna drugoj pružale uspevale su da prate predavanja, vežbe i na vreme su ispunjavale sve ostale studentske obaveze. Njihova svakodnevnica se odvijala uobičajeno sve do jednog popodneva kada je neko pokucao na njihova vrata.

– Majo neko nam kuca na vrata, jel možeš da otvoriš?

– Ma ko bi nama kucao, učinilo ti se. Mnogo su tanki zidovi i sve se čuje.

Neko je ponovo pokucao na vrata. Maja je ovog puta jasno čula kucanje.

– Dooobro, evo ustala sam. Ideeem!

Otvorila je vrata. Ugledala je dva dečka. Jedan je izgledao kao da jedva čeka da izgovori gomilu pripremljenih reči koje samo što nisu eksplodirale u njegovoj glavi, držao je malu teglicu u ruci i nespretno se premeštao sa jedne strane na drugu. Drugi je bio njegova sušta suprotnost, dečko opuštenih ramena, nezainteresovanog stava, koji je samouvereno stajao naslonjen laktom jednom rukom na zid. Prvi je progovorio dečko sa teglicom:

– Ćao, ovaj, mi smo preko puta vas, dole niz hodnik sa leve strane, odn. znači nismo baš, baš preko puta vas, već smo malo niže, ovaj (nespretno je pružio ruku Maji, nakašljao se). Ja sam Tomi.

Njegov drug je samo stajao i posmatrao scenu njihovog upoznavanja. Znao je da je Maja od momenta kad je otvorila vrata postala Tomijeva „prava ljubav“. Taj dečko se brže i češće zaljubljivao i odljubljivao nego što je menjao čarape.

– Ćao, ja sam Maja. Pa dobro pošto sada znam da niste baš, baš preko puta nas i znam tvoje ime. Hoćeš mi reći ko ti je ovaj drug koji ne progovara i zašto imaš tu teglicu u ruci? Kad smo već kod toga, baš je lepa teglica. Podsetila me je na teglicu moje tetke. Znaš, ona je uvek baš u teglici sličnoj toj držala puter od kikirikija. Taj mi je omiljeni. Najviše volim…

Tea je videla da se Maja zadržala, pošto su zidovi tanki i mali je prostor, čula je dva različita glasa, a i da je Maja preuzela glavnu reč. Odlučila je da spasi tog mučenika, kome je kako je čula kada se približila, pričala o puteru od kikirikija i svojoj tetki. Stala je pored Maje, laktom je malo gurnula i pogledala u njih dvojicu.

– Ćao, Tea, drago mi je.

Pružila je ruku i jednom i drugom. Zbog toga je onaj nezainteresovani, pomalo naizgled prepotentni dečko, morao da pusti svoj duboki glas i predstavi se:

– Majkl.

– Izvinjavam se u ime ove moje pričalice. (Pogledala je u praznu teglicu i ukazala pokretom glave na nju). Nešto vam treba?

Ovaj put joj je ponovo odgovorio duboki glas:

– Hvala ti što si primetila. Da je do ovoga, ostao bi ovde ćaskajući sa Majom i ne bismo se ni setili da smo došli da pozajmimo malo (osmehnuo se, otkrivajući blistavi osmeh) šećera.

U istom času, kako je to izgovorio, svi su pomislili kakav je to kliše i nasmejali se, a onda je Maja izgovorila – Izvolite, uđite. Tako je sa par nespretnih, brbljivih rečenica otpočelo njihovo poznanstvo, koje će sa godinama koje slede prerasti u snažno drugarstvo.

***

Prošlo je više od nedelju dana od onog poziva koji je Anđelu uznemirio do srži. Nije bilo novih oglašavanja nakon dostavljene pošiljke, ali ipak njena strepnja je samo rasla. Znala je da prošlost ponovo grabi krupnim koracima napred i da samo što joj nije pokucala na vrata. Beg je bio nemoguć.

Setila se sebe, prošlosti, drugog života. Žalila je sama za sobom. Žalila je za tom osobom koja je bila. Žalila je za odlukama koje je donela, ali sada je već bilo kasno. Povratka nije bilo. Nikoga kao njega nije volela i znala je, niko kao on, nikada nije i neće voleti nju.

 

Srbija,  Kladionica „Kec“ , 2005. godina

– Lepi, šta ćemo večeras? Ej, jel me čuješ? Gde si ti odlutao?

– Izvini lutko, nešto sam odsutan. Stavi 10 000 na Čelsi.

– Hoćeš ostati ovde da sačekaš rezultat, smena mi traje još dva sata? (nagnula se i istakla dekolte)

– Neću, žurim. Drugi put, obećavam.

– Važi, izvoli. Vidimo se sledeći petak kao i obično.

Izašao je iz kladionice, zapalio cigaretu i razmišljao o njoj. Posle toliko godina ušao joj je u trag. Imala je ono nešto posebno. Ostavila je poseban pečat. Svih tih godina ni jedna nije umela da probudi takve porive u njemu. Pamtio je miris njene kože, njihove igre, njihove tajne. Sutradan je bio na letu Beograd- San Francisko, sa presedanjem u Parizu, u prvoj klasi.

 

Srbija, Privatna Bolnica, 2015. godina

Igor je slušao doktorku kako mu saopštava da boluje od leukemije. Činilo mu se kao da je svaku njenu reč čuo kao u usporenom filmu, kao da je vreme zbog toga što je morao da čuje odjednom usporilo. Davao je znakove razumevanja klimajući glavom i hrabro je skrivao kako se stvarno oseća.

U tom usporenom filmu gledao je pegavog studenta, koji ga je sažaljivo posmatrao dok mu je saopštavao da je leukemija rak krvnih ćelija i da se odnosi na rak leukocita koji su vitalni deo imunološkog sistema. Student je koristio terminologiju koja mu je bila nepoznata, ali je video da se svojski trudi da mu bolje približi i objasni njegovo stanje.

Objasnili su mu da je uzrok nastanka leukemije nepoznat i da je u njegovom slučaju, zbog na vreme uočenih simptoma, moguće izlečenje. Rekli su mu da se leukociti uglavnom proizvode u koštanoj srži i da će mu transplatacija koštane srži spasiti život.

Od tog dana on je bio na listi čekanja za transplataciju. Od tog dana, on je morao da pokaže želju, nadu za izlečenjem. Morao je da pokaže žeđ za životom.

Ako niste do sada pročitali prethodne delove ove priče ⇒ I, II

Dadi

 

 

Žeđ Drugog Života (II)

San Francisko, 2005. godina

 

Maja i Tea su ušle u njihovu sobu u studentskom domu. Uzbuđenost na njihovim licima sve je govorila. Izgledale su kao mala deca oduševljena prizorom pred njima. Čim su ušle, one su otvarale i zatvrale vrata ormana, proveravale prozore i vrata, otvarale i zatvarale fioke noćnih stočića, kao da je to najnormalnije ponašanje po ulasku u sobu, kao da je to ono što svi rade.

Brže bolje je svaka na svojoj strani ostavila svoj lični pečat, neki ram sa slikom, hvatač snova, posebni jastučić. Kada ih je prošao taj nalet adrenalina, konačno su malo sele, pogledale se i skoro u istom momentu zakikotale.

Pa Tea da li možeš da veruješ da smo stvarno ovde? Ovo se stvarno dešava! Pogledaj kako nam je divna soba, jesi već videla ko je preko puta nas, uspela sam da vidim i 3 lika koja nisu loša na prvi pogled, a jedan nije prestao da bulji u tebe, vidi kako je dobra ova noćna lampica. Ej čoveče, pa nas dve smo zajedno, u istoj sobi. Ko zna kakve je sve veze Anđela morala da povuče da bi to ostvarila. Čim je vidiš zahvali joj se i u moje ime. Zašto samo ćutiš, ej?

(uzela je mali pamučni jastučić i gađala je)

(Tea ga je uzela u ruke, nasmejala se i uzvratila joj)

Pa kako da dođem do reči od tebe. Čekala sam da završiš svoj uobičajeni monolog (namignula joj je). Soba je mala, ali naša i stvarno jeste lepa. Nas dve cimerke u domu..kad se setim kako smo se upoznale, nikada to ne bih pomislila.

-Au gde si ti otišla..nije valjda da se sećaš toga i dalje? Stvarno imaš pamćenje k’o slon. Sva sreća pa će mi to dobro doći na predavanjima.

-Naravno da se sećam. Nikada neću zaboraviti tvoj izraz lica kada si videla mene i mamu kako se peške, preko litica penjemo do vidikovca. bila si presmešna.

-Pa šta si očekivala. Naravno da mi je bilo čudno da vidim dve lujke koje se penju peške do vrha, do vidikovca Twin Peaks-a. To niko sem vas dve nije radio. Zašto bi i radio, kada ima lepo ulica i staza za normalne ljude.

-Pa naravno da nije. U tome je i čar. To je naša mala tradicija. Malo uzbuđenja i adrenalina ne škodi.

-Ma vas dve ste skroz lude…

 

Dok se Tea spremala za studentski život, Anđela se dogovarala sa suprugom oko izložbe. Oduvek ju je zanimala umetnost, ali sama nije imala talenta za istu. To je nije sprečilo da uživa u njoj. Naročito je volela da otkriva, nove, mlade umetnike.

Jel možeš da mi pomogneš oko ogrlice Dejvide?

-Naravno draga.

-Hvala ti. Kako izgledam?

– Očaravajuće (poljubio ju je u obraz)

Večeras je onaj mladi umetnik iz Brisela u San Francisku, hoćeš da idemo zajedno?

-Rado draga, ali znaš da nemam vremena. Na poslu je ludnica. Dolaze nam klijenti iz Japana i ako se probijemo na njihovo tržište, to bi za nas bilo…

Anđela se već posle „Rado draga, ali“ isključila. Njegov odgovor je uopšte nije iznenadio. Samo je klimala glavom i smeškala se sa razumevanjem. Oglasilo se zvono na njenom telefonu.

Izvini me dragi.

Otišla je u drugu sobu. Pogledala je u broj koji se nalazio na ekranu i prepoznala prvih par cifri pozivnog broja iz druge države. Lice joj se odjednom izobličilo.

-Halo.

-Moja draga Anđela, tako je dobro čuti tvoj glas.

-Nije moguće! Odakle ti ovaj broj? Kako si me pronašao?

-Draga znaš koliko mogu biti uporan kada nešto želim. Tako je dobro čuti tvoj glas. Znaš i sama koliko me on uzbuđuje.

Dejvid je dobacio iz druge sobe: – Draga otišao sam, poželi mi sreću sa klijentima.

Nisam ni sumnjao da si se snašla u drugoj zemlji. Jel on uspeva da zadovolji tvoje potrebe? Zna li on šta treba zmijici kao što si ti?

Ispustila je uzdah nestrpljenja. Nije želela da nastavi ovaj razgovor ni sekund duže nego što je morala.

-Šta hoćeš?

-Znaš ti dobro šta ja hoću. Ćutanje košta draga.

-Već si dobio ono što smo se dogovorili.

-To nije dovoljno. Treba mi više. Nemoj da ti je palo na pamet da mi spustiš slušalicu. Pre nego što to uradiš, baci pogled sa tvog balkona. Kažu mi da ovaj  „Coffee Morning“, u podnožju tvoje ulice ima odličnu moku sa šlagom. Tvoja omiljena zar ne?

Grašci znoja su se stvorili na njenom licu pre nego što je odgovorila.

Na koju adresu da ti pošaljem..da dobro..ovo je poslednji put.

-Bićemo u kontaktu. Možda odlučim jedno jutro da ti se pridružim u tom kafiću na jutarnjoj kafi (čuo se njegov kiseli, podmukli osmeh)

-Nemoj da si se usudio da mi priđeš!!

Spustio je slušalicu.

 

Srbija, Privatna Bolnica, 2015. godina

Tijana je ušla u Igorovu sobu, otvorila prozor i pustila zrake sunca u nju. Igor je već u polusnu prepoznao njen parfem. Otvorio je oči, oblizao je suve usne, zamolio je za čašu vode i nervozno se promeškoljio u krevetu.

Hvala ti Tijana. Znaš, imam loš osećaj.

-Ne brinite. Sigurna sam da će sve biti u redu. Često nam dođu ljudi sa sličnim simptomima i ispostavi se da nije u pitanju ništa ozbiljno i da se lako leči.

-Da, ali ja sam već nedelju dana ovde i niko mi..

Njihov razgovor prekinula je doktorka Stefanović. Ušla je u pratnji svog studenta u redovnu jutarnju vizitu. Osmehnula se Igoru i polako mirnim i staloženim tonom počela da priča sa njim. Od tog jutra, Igorov život više nikada nije bio isti.

Ako niste do sada pročitali > Žeđ Drugog Života I

Dadi