Kap Mastila

Poezija i Proza

Мени Скочи на садржај

Poezija
Žeđ Drugog Života – Priča u nastavcima
Proza
Izlivi misli
O meni i o blogu

октобар 23, 2018 Kap Mastila

Dan za želje

септембар 22, 2018 Kap Mastila

Malo uputstvo za sanjare🦄✨

јул 25, 2018јул 27, 2018 Kap Mastila

Tri za početak

март 13, 2018март 13, 2018 Kap Mastila

Lice s osmehom

фебруар 21, 2018 Kap Mastila

I želja ima svoju želju

фебруар 1, 2018 Kap Mastila

Mjuzikl

октобар 12, 2017 Kap Mastila

Neizrečeno

септембар 25, 2017септембар 25, 2017 Kap Mastila

Sagorevanje jednog P.

септембар 18, 2017септембар 27, 2017 Kap Mastila

Nekada davno postojao je jedan miroljubivi narod…

септембар 8, 2017 Kap Mastila

Pacijent

Кретање чланака

Старији чланци

Translate

📢 Najnovije!

Dan za želje

Najčitanije:

Neizrečeno
Sagorevanje jednog P.
Misli noćnog leptira
Nekada davno postojao je jedan miroljubivi narod...
Umetnik leta

Kategorije:

Izlivi misli
Poezija
Proza
Žeđ Drugog Života – Priča u nastavcima

Pratite me na FB ღ

Pratite me na FB ღ

Traži

Претрага за:

Instagram

Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina 🏥 Igor je slušao doktorku kako mu saopštava da boluje od leukemije. Činilo mu se kao da je svaku njenu reč čuo kao u usporenom filmu, kao da je vreme zbog toga što je morao da čuje odjednom usporilo. Davao je znakove razumevanja klimajući glavom i hrabro je skrivao kako se stvarno oseća. U tom usporenom filmu gledao je pegavog studenta, koji ga je sažaljivo posmatrao dok mu je saopštavao da je leukemija rak krvnih ćelija i da se odnosi na rak leukocita koji su vitalni deo imunološkog sistema. Student je koristio terminologiju koja mu je bila nepoznata, ali je video da se svojski trudi da mu bolje približi i objasni njegovo stanje. Objasnili su mu da je uzrok nastanka leukemije nepoznat i da je u njegovom slučaju, zbog na vreme uočenih simptoma, moguće izlečenje. Rekli su mu da se leukociti uglavnom proizvode u koštanoj srži i da će mu transplatacija koštane srži spasiti život. Od tog dana on je bio na listi čekanja za transplataciju. Od tog dana, on je morao da pokaže želju, nadu za izlečenjem. Morao je da pokaže žeđ za životom. -nastavak uskoro ❇️❇️❇️ #zedjdrugogzivota#misterija #sudbina#proza#kapmastila #drama #storyteller #serbia

🌁Prošlo je više od nedelju dana od onog poziva koji je Anđelu uznemirio do srži. Nije bilo novih oglašavanja nakon dostavljene pošiljke, ali ipak njena strepnja je samo rasla. Znala je da prošlost ponovo grabi krupnim koracima napred i da samo što joj nije pokucala na vrata. Beg je bio nemoguć. Setila se sebe, prošlosti, drugog života. Žalila je sama za sobom. Žalila je za tom osobom koja je bila. Žalila je za odlukama koje je donela, ali sada je već bilo kasno. Povratka nije bilo. Nikoga kao njega nije volela i znala je, niko kao on, nikada nije i neće voleti nju. --------------- Srbija, Kladionica „Kec“ , 2005. godina 🎰 – Lepi, šta ćemo večeras? Ej, jel me čuješ? Gde si ti odlutao? – Izvini lutko, nešto sam odsutan. Stavi 10 000 na Čelsi. – Hoćeš ostati ovde da sačekaš rezultat, smena mi traje još dva sata? (nagnula se i istakla dekolte) – Neću, žurim. Drugi put, obećavam. – Važi, izvoli. Vidimo se sledeći petak kao i obično. Izašao je iz kladionice, zapalio cigaretu i razmišljao o njoj. Posle toliko godina ušao joj je u trag. Imala je ono nešto posebno. Ostavila je poseban pečat. Svih tih godina ni jedna nije umela da probudi takve porive u njemu. Pamtio je miris njene kože, njihove igre, njihove tajne. Sutradan je bio na letu Beograd- San Francisko, sa presedanjem u Parizu, u prvoj klasi. #zedjdrugogzivota #kapmastila #pricaunastavcima #sudbina#proza

🎨Prvi je progovorio dečko sa teglicom: – Ćao, ovaj, mi smo preko puta vas, dole niz hodnik sa leve strane, odn. znači nismo baš, baš preko puta vas, već smo malo niže, ovaj (nespretno je pružio ruku Maji, nakašljao se). Ja sam Tomi. Njegov drug je samo stajao i posmatrao scenu njihovog upoznavanja. Znao je da je Maja od momenta kad je otvorila vrata postala Tomijeva „prava ljubav“. Taj dečko se brže i češće zaljubljivao i odljubljivao nego što je menjao čarape. – Ćao, ja sam Maja. Pa dobro pošto sada znam da niste baš, baš preko puta nas i znam tvoje ime. Hoćeš mi reći ko ti je ovaj drug koji ne progovara i zašto imaš tu teglicu u ruci? Kad smo već kod toga, baš je lepa teglica. Podsetila me je na teglicu moje tetke. Znaš, ona je uvek baš u teglici sličnoj toj držala puter od kikirikija. Taj mi je omiljeni. Najviše volim… Tea je videla da se Maja zadržala, pošto su zidovi tanki i mali je prostor, čula je dva različita glasa, a i da je Maja preuzela glavnu reč. Odlučila je da spasi tog mučenika, kome je kako je čula kada se približila, pričala o puteru od kikirikija i svojoj tetki. Stala je pored Maje, laktom je malo gurnula i pogledala u njih dvojicu. – Ćao, Tea, drago mi je. Pružila je ruku i jednom i drugom. Zbog toga je onaj nezainteresovani, pomalo naizgled prepotentni dečko, morao da pusti svoj duboki glas i predstavi se: – Majkl. – Izvinjavam se u ime ove moje pričalice. (Pogledala je u praznu teglicu i ukazala pokretom glave na nju). Nešto vam treba? Ovaj put joj je ponovo odgovorio duboki glas: – Hvala ti što si primetila. Da je do ovoga, ostao bi ovde ćaskajući sa Majom i ne bismo se ni setili da smo došli da pozajmimo malo (osmehnuo se, otkrivajući blistavi osmeh) šećera. U istom času, kako je to izgovorio, svi su pomislili kakav je to kliše i nasmejali se, a onda je Maja izgovorila – Izvolite, uđite. Tako je sa par nespretnih, brbljivih rečenica otpočelo njihovo poznanstvo, koje će sa godinama koje slede prerasti u snažno drugarstvo. #zedjdrugogzivota #kapmastila #studentskizivot #drama #drugarstvo #priča #blogpost

Srbija, Privatna Bolnica, 2015. godina 🏥 Tijana je ušla u Igorovu sobu, otvorila prozor i pustila zrake sunca u nju. Igor je već u polusnu prepoznao njen parfem. Otvorio je oči, oblizao je suve usne, zamolio je za čašu vode i nervozno se promeškoljio u krevetu. -Hvala ti Tijana. Znaš, imam loš osećaj. -Ne brinite. Sigurna sam da će sve biti u redu. Često nam dođu ljudi sa sličnim simptomima i ispostavi se da nije u pitanju ništa ozbiljno i da se lako leči -Da, ali ja sam već nedelju dana ovde i niko mi.. Njihov razgovor prekinula je doktorka Stefanović. Ušla je u pratnji svog studenta u redovnu jutarnju vizitu. Osmehnula se Igoru i polako mirnim i staloženim tonom počela da priča sa njim. Od tog jutra, Igorov život više nikada nije bio isti. San Francisko, 2005. godina 🎨 Tea i Maja su se vezale jedna za drugu više nego ikada, iako je njihovo poznanstvo počelo i pre srednje škole. Uz poveću dozu kofeina i podršku koje su jedna drugoj pružale uspevale su da prate predavanja, vežbe i na vreme su ispunjavale sve ostale studentske obaveze. Njihova svakodnevnica se odvijala uobičajeno sve do jednog popodneva kada je neko pokucao na njihova vrata. -Majo neko nam kuca na vrata, jel možeš da otvoriš? -Ma ko bi nama kucao, učinilo ti se. Mnogo su tanki zidovi i sve se čuje. Neko je ponovo pokucao na vrata. Maja je ovog puta jasno čula kucanje. -Dooobro, evo ustala sam. Ideeem! Otvorila je vrata. Ugledala je dva dečka. Jedan je izgledao kao da jedva čeka da izgovori gomilu pripremljenih reči koje samo što nisu eksplodirale u njegovoj glavi, držao je malu teglicu u ruci i nespretno se premeštao sa jedne strane na drugu. Drugi je bio njegova sušta suprotnost, dečko opuštenih ramena, nezainteresovanog stava, koji je samouvereno stajao naslonjen laktom jednom rukom na zid. Prvi je progovorio dečko sa teglicom... #zedjdrugogzivota #misterija #kapmastila #ljubavna #srpskiblogeri #WordPress #volimdapisem #priča

🌁Dok se Tea spremala za studentski život, Anđela se dogovarala sa suprugom oko izložbe. Oduvek ju je zanimala umetnost, ali sama nije imala talenta za istu. To je nije sprečilo da uživa u njoj. Naročito je volela da otkriva, nove, mlade umetnike. -Jel možeš da mi pomogneš oko ogrlice Dejvide? -Naravno draga. -Hvala ti. Kako izgledam? -Očaravajuće. (poljubio ju je u obraz) -Večeras je onaj mladi umetnik iz Brisela u San Francisku, hoćeš da idemo zajedno? -Rado draga, ali znaš da nemam vremena. Na poslu je ludnica. Dolaze nam klijenti iz Japana i ako se probijemo na njihovo tržište, to bi za nas bilo… Anđela se već posle „Rado draga, ali“ isključila. Njegov odgovor je uopšte nije iznenadio. Samo je klimala glavom i smeškala se sa razumevanjem. Oglasilo se zvono na njenom telefonu. -Izvini me dragi. Otišla je u drugu sobu. Pogledala je u broj koji se nalazio na ekranu i prepoznala prvih par cifri pozivnog broja iz druge države. Lice joj se odjednom izobličilo. -Halo. -Moja draga Anđela, tako je dobro čuti tvoj glas. -Nije moguće! Odakle ti ovaj broj? Kako si me pronašao? -Draga znaš koliko mogu biti uporan kada nešto želim. Tako je dobro čuti tvoj glas. Znaš i sama koliko me on uzbuđuje. Dejvid je dobacio iz druge sobe: – Draga otišao sam, poželi mi sreću sa klijentima. –Nisam ni sumnjao da si se snašla u drugoj zemlji. Jel on uspeva da zadovolji tvoje potrebe? Zna li on šta treba zmijici kao što si ti? Ispustila je uzdah nestrpljenja. Nije želela da nastavi ovaj razgovor ni sekund duže nego što je morala. -Šta hoćeš? -Znaš ti dobro šta ja hoću. Ćutanje košta draga. -Već si dobio ono što smo se dogovorili. -To nije dovoljno. Treba mi više. Nemoj da ti je palo na pamet da mi spustiš slušalicu. Pre nego što to uradiš, baci pogled sa tvog balkona. Kažu mi da ovaj „Coffee Morning“, u podnožju tvoje ulice ima odličnu moku sa šlagom. Tvoja omiljena zar ne? Grašci znoja su se stvorili na njenom licu pre nego što je odgovorila. -Na koju adresu da ti pošaljem..da dobro..ovo je poslednji put. -Bićemo u kontaktu. Možda odlučim jedno jutro da ti se pridružim u tom kafiću na jutarnjoj kafi (čuo se njegov kiseli, podmukli osmeh) -Nemoj da si se usudio.. #zedjdrugogzivota

San Francisko, 2005. godina 🎨 Maja i Tea su ušle u njihovu sobu u studentskom domu. Uzbuđenost na njihovim licima sve je govorila. Izgledale su kao mala deca oduševljena prizorom pred njima. Čim su ušle, one su otvarale i zatvrale vrata ormana, proveravale prozore i vrata, otvarale i zatvarale fioke noćnih stočića, kao da je to najnormalnije ponašanje po ulasku u sobu, kao da je to ono što svi rade. Brže bolje je svaka na svojoj strani ostavila svoj lični pečat, neki ram sa slikom, hvatač snova, posebni jastučić. Kada ih je prošao taj nalet adrenalina, konačno su malo sele, pogledale se i skoro u istom momentu zakikotale. - Pa Tea da li možeš da veruješ da smo stvarno ovde? Ovo se stvarno dešava! Pogledaj kako nam je divna soba, jesi već videla ko je preko puta nas, uspela sam da vidim i 3 lika koja nisu loša na prvi pogled, a jedan nije prestao da bulji u tebe, vidi kako je dobra ova noćna lampica. Ej čoveče, pa nas dve smo zajedno, u istoj sobi. Ko zna kakve je sve veze Anđela morala da povuče da bi to ostvarila. Čim je vidiš zahvali joj se i u moje ime. - Zašto samo ćutiš, ej? (uzela je mali pamučni jastučić i gađala ju je, Tea ga je uzela u ruke, nasmejala se i uzvratila joj) –Pa kako da dođem do reči od tebe. Čekala sam da završiš svoj uobičajeni monolog (namignula joj je). Soba je mala, ali naša i stvarno jeste lepa. Nas dve cimerke u domu..kad se setim kako smo se upoznale, nikada to ne bih pomislila. -Au gde si ti otišla..nije valjda da se sećaš toga i dalje? Stvarno imaš pamćenje k’o slon. Sva sreća pa će mi to dobro doći na predavanjima. -Naravno da se sećam. Nikada neću zaboraviti tvoj izraz lica kada si videla mene i mamu kako se peške, preko litica penjemo do vidikovca. Bila si presmešna. -Pa šta si očekivala. Naravno da mi je bilo čudno da vidim dve lujke koje se penju peške do vrha, do vidikovca Twin Peaks-a. To niko sem vas dve nije radio. Zašto bi i radio, kada ima lepo ulica i staza za normalne ljude... 🔜 Uskoro nastavak 🔜 #studentskizivot #zedjdrugogzivota #kapmastila #prica #pisemvamozivotu #instastory #prose #lovestory #mistery

🌁Iz njene vile koja je smeštena pri vrhu poznate krivudave ulice Lombard Street, na brdovitom delu San Franciska, se pružao izvanredan pogled na uži centar grada. Na ovom mestu, osećala se tako malom, tako beznačajnom, u odnosu na ono što ju je okruživalo, a opet tako moćnom. Uvek ju je opuštao savršeni panoramski pogled na ovu veličanstvenu prestonicu. Od Teinog najranijeg detinjstva njih dve su bile zaljubljene u San Francisko. Očarao ih je viktorijanskom arhitekturom, mnogobrojnim muzejima i galerijama posvećenim najboljoj klasičnoj i savremenoj umetnosti. Uživale su u šetnjama po gradu, po brdovitim i strmim ulicama, prepunim uličnih svirača, izvođača i pamtomimičara. Sa nakupljenim suzama u uglovima očiju i gorkim osmehom, sipala je sebi čašu martinija, promešala ga sa maslinom nadajući se da će onog momenta kada se zamuti sadržaj čaše u njoj videti ono što je želela. Podižući je u vazduh prošaputala je „Ovo je za tebe“! ****************************************************** Srbija, Privatna bolnica, 2015. godina 🏥 - Kako se osećaš danas? Je l’ ti bolje? - Pa gde ste Vi do sada? Već sam mislio da ste zaboravili svog omiljenog pacijenta. (nasmejao se, pridigao se u krevetu, uhvatio je za ruku, namignuo joj i zahvalio se što je i danas došla) -Tebe je teško zaboraviti Igore. Takvo si zanovetalo, da je to prosto nemoguće. (nasmejala se, brzim pogledom prešla preko kartona za pacijente, nešto došapnula sestri do nje) -Vidiš Tijana, kako me doktorka hvali. Ne brinite doktorka, Tijana vodi računa o meni kao da sam ovde jedini pacijent. (pogledao je Tijanu, i osmehnuo se) 👉Za nestrpljive 😉 Ako Vam se dopadaju prva tri dela, pročitajte celu priču na blogu Kap Mastila- link u BIO👈 🧡 Ja ću naravno nastaviti da izbacujem i ovde preostale delove 😊 #zedjdrugogzivota #misterija #kapmastila #pisemvama #storygram #WordPress #drama #storyteller #newpost

SAD🎨 ... Ma nemoj da se šališ sa mnom, vidiš da sam toliko uzbuđena, naravno da ću da pričam 300 na sat. Jesi ostavila Anđelu u suzama, jel prosipala vodu za tobom? –Ti uvek pričaš 300 na sat. (nasmejala se). Da, znaš moju mamu, previše se vezala za mene. Za nju sam i dalje njena mala devojčica koja nikada neće odrasti. –Moram da krenem, čeka me Marko tamo u redu za upis, dolaziš li? – Evo me za minut, samo malo da razgledam, brzo ću i ja. Stajući tako u čudu i iščekivanju njene dalje budućnosti, prisećala se trenutaka sa mamom, njihovih blesavih tradicija, šetnji gradom, upoznavanja različitih kultura, perioda u kojima je otkrivala svoj stil i eksperimentisala s nekim drugim, otkrivanja svoje strasti i talenta za slikarstvom. Kroz glavu su se smenjivali trenuci koji su joj omogućili da bude tu gde jeste sada. S prvim pokretima svoje četkice na platnu osetila se kao da je po njemu prosipala magiju. Divila se onome što je moguće da ljudsko oko vidi i na svoj način prenese na platno. To nije bila neka prolazna simpatija ili zanimanje koje je karakteristično kod dece njenih godina, već je to bila istinska ljubav, strast i neizmerni talenat. Tea se setila maminih pokušaja kuvanja, umrljane kuhinje, neobičnih eksperimentisanja s receptima i smeškala se sa setom u očima. Prvi put je postala svesna da su se razdvojile, da će provoditi sve manje vremena zajedno, postala je svesna koliko joj samo već nedostaje i koliko će joj faliti njena podrška. One su daleko više od majke i ćerke, one su prijatelji i jedna drugoj srodne duše. Pitala se kako će mama podneti tu njihovu razdvojenost… °°°°°°° Anđela Marić je ušla, skinula brzim pokretima sandale koje su joj čitavo jutro stvarale bol, ispružila se na svojoj elegantnoj sofi sa udobnim i mekanim jastučićima, zatvorila oči i duboko udahnula. Pogledala je na ekran telefona koji je zasvetleo i prikazao poruku, njenim licom se razvukao ponosni i pomalo setni osmeh. Uspela je, njenoj najdražoj, ostvarilo se ono što je oduvek želela. Gazeći bosih nogu po mermernim pločicama u dnevnoj sobi, polako i graciozno je došetala do svog balkona... #zedjdrugogzivota #kapmastila #pricaunastavcima #sudbina #proza #drugarstvo #roditeljstvo

Srbija, Zaovinsko jezero, 2020. godina 🏞️ Tea Marić je sedela na klupici, prolazeći prstima kroz izrezbarene nabore u drvetu. Na njenom licu su se smenjivali sreća, tuga, nostalgija...Ispustila je uzdah. Pogled joj je milovao jezero kojim se prostirao zvuk tišine, zvuk spokoja, zvuk tajni...Neko vreme je samo tako sedela i pokušavala da vrati sećanja. Da li od umora od puta ili zato što su je porazile emocije, pridigla je noge, zarila lice među kolena i zaplakala. Njene suze su je oslobađale, konačno je skinula okove u kojima je bila zarobljena, a one su se kretale prema tom jezeru, kao da im je bilo suđeno da baš tu, na tom mestu i završe. Njen tužni jecaj je pokvario grubi muški glas: - Gospođice ja se izvinjavam, nisam hteo da vas uplašim..da li ste dobro? Jeste li se izgubili? (Pridigla je glavu i pogledala u osedelog čoveka, izboranog lica i dobroćudnog osmeha) - Da, dobro sam. Sve je u redu. Mislim da sam se davno izgubila… (Obrisala je suze, osmehnula se, ustala i otišla) ×××××××××××××××××××××××××××××××××××××××××××××× 15 godina ranije…SAD, Akademija Umetnosti u San Francisku 🎨 Kampus je prepun, ona se oseća kao u snu. Vidi toliko različitih lica. Svi su u žurbi i svi su uzbuđeni kao i ona. Nema vremena da bude zbunjena. Toliko je srećna da joj dođe da samo raširi ruke i vrti se u krug. Stoji u dvorištu impozantnog zdanja jedne od najpoznatijih Akademija Umetnosti u svetu, u San Francisku. Njen šareni mantilić na kome su skoro sve postojeće boje savršeno se uklapa u cvetnu baštu kampusa. Širom otvorene bademaste oči se trude da upiju svaki detalj. Pomno posmatra ostale buduće kolege. Divi se njihovom stajlingu, a neki joj i izmame osmeh na lice svojim trapavim saplitanjem i neobičnim poskakivanjem koje je neodoljivo podseća na neku dečiju igru. -Ćao Tea tako mi je drago što te vidim, sviđa mi se kaputić, nećeš verovati šta sam videla sve dok ti nisi došla…ona je imala takvu smešnu frizuru..provirila sam i kroz prozor u kabinet za modelovanje..on ne može da se objasni..tako je sve savršeno… –Dobro je Majo, uspori, diši, sve si izgovorila u jednom dahu. Tek sam stigla, videćemo... #zedjdrugogzivota #kapmastila #prica #ljubav #misterija #krimi #drama

Follow Kap Mastila on WordPress.com

Mali svet koji stvaram i uvećavam, počev od jedne kapljice mastila na papiru. Drago mi je što ste odlučili da ga posetite :)

Advertisements

OVDE ME MOŽETE KONTAKTIRATI 📧

👉 poezijazivi@gmail.com
*odgovaram u što kraćem roku* 💻

KOMENTARI 💬

	Kap Mastila на Dan za želje
	Миловановић Синиша на Dan za želje
	Kap Mastila на Malo uputstvo za sanjare🦄✨
	Миловановић Синиша на Malo uputstvo za sanjare🦄✨
	ljiljkinsvetljubavi на O meni i o blogu

✍️

beskonačnost drustvo gluma gutljaj inspiracija koraci laž ljubav magla mašta melodija misli mjuzikl nomad noć oaza osećanja osmeh pesma pismo Poezija pozornica predstava priča prošlost pustinja reči san secanja sećanje sjaj slagalica snovi sreća sudbina sunce suza tajna tišina uspomena uspomene vest večnost vino vreme zaborav čekanje čežnja želja život

Create a free website or blog at WordPress.com.

Privacy & Cookies: This site uses cookies. By continuing to use this website, you agree to their use.
To find out more, including how to control cookies, see here: Cookie Policy

Post to

Одустани