The Versatile Blogger Award

The Versatile Blogger Award

the-versatile-blogger-award-orbis-marketing

Zaista sam bila iznenađena i dirnuta ovom nominacijom, a naročito što već jedno dve nedelje nisam ništa novo postavljala na blog, zato Tanja- Little blue book, neizmerno ti hvala što si me se setila i odlučila da me uvrstiš u svoju listu! 😊 Ovo je zaista velika pohvala za ovako mladog blogera kao što sam ja, koja je blog napravila pre 4 meseca 😊

Za one koji ne znaju Little blue book je relativno mladi blog koji je napunio šest meseci, koji je prepun saveta, zanimljivih činjenica i inspirativnih priča, naročito o zdravom životu, hrani, mirisima, prirodi i svim onim bitnim delićima koji čine naš život zdravijim i lepšim.
Verujem da se slažete sa mnom da u današnje vreme često zaboravljamo da vodimo računa o sebi i onome što unosimo u organizam, zato je dobro s vremena na vreme dozvoliti ljudima kao što je Tanja, da nas podseti na to 🙂
Moram da napomenem da ovo nije još jedan blog gde je neko iskopirao podatke sa wikipedie i odlučio tako da se proslavi. Ovo je blog, gde su osnovne činjenice začinjene njenim mišljenjem, ličnim stavom, dobronamernim savetom i sve to sa puuuno pozitivne energije.

Nešto više o The Versatile Blogger Award pravilima nominacije:

* Zahvalite se osobi koja vas je nominovala
* Nominujte do 15 blogera/autora sa WordPress-a (može manji broj, ali ne više od 15) i obavestite ih
* Podelite sa svima 7 činjenica o sebi
* Objavite sliku nagrade u svom tekstu i pravila

7 činjenica o meni – da se bolje upoznamo :

  1.  Pre svega da vam otkrijem šta se krije iza mog nika Dadi i naziva bloga Poezija Živi:
    Dadi mi je jedan od najdražih nadimaka iz detinjstva. Tako su me od kad sam bila mala zvali najbliži ljudi iz uže i šire porodice, zato sam se i odlučila za taj nik na blogu. Kao što već pretpostavljate, zovem se Dragana. Drago mi je što smo se upoznali 🙂
    Sam naziv bloga nastao je iz ubeđenja-neznanja, prilikom pravljenja bloga, da niko više ne piše, ili barem, ne deli svoju poeziju sa drugima. Kakva zabluda, zar ne! Kasnije sam odlučila da ipak ne menjam naziv bloga, jer mislim da se iz njega i vidi koliko uživam i volim da delim ono što napišem sa drugima.
  2. Mislim da sam na neki način tinejdžer zarobljen u telu odrasle osobe i odbijam da odrastem 🙂 Verujem da ste ovo mogli da vidite i iz mojih pesama.
  3. Obožavam da čitam knjige, naročito u autobusu. Tako da ako vidite neku devojku sa zagnjurenom glavom u knjizi u prevozu, ta sam 🙂 Mnogo me nerviraju pravopisne greške i nepismenost.
  4. Obožavam muziku. Ne mogu da zamislim svoj život bez nje. Radio mi je uključen 24h, bez ikakvog preterivanja 🙂 Slušam apsolutno sve što mi godi u tom trenutku.
  5. Interesuje me marketing, naročito internet marketing, nove tehnologije, inovacije, društvene mreže i sve što je povezano sa tim.
  6. Ne mogu da zamislim svoj početak dana bez slatke, jake turske kafe. Obožavam sunce, leto, pozitivne i nasmejane ljude.
  7. Volim umetnost u bilo kom obliku, bilo da je u pitanju fotografija, slikarstvo, film, serija, vajarstvo…Omiljena boja mi je tirkizno zelena, koja mi se provlači kroz ceo blog…veliki sam sanjar i često odlutam u mislima ko zna gde 😀

U mojoj blogosferi ima puno kvalitetnih i zanimljivih blogera iz različitih sfera, ali ja bih rado izdvojila i preporučila sledeće:

Pixel – Otisak na displeju 

Grana od oblaka

Svetozar Rajčetić – Između zvezda i blata

Ivana – Orbis Marketing

Brankica Stanić

Pokretanje

Abundanca

Brloginblog

Moj mali blog

Škrabotine Bele Bojice 

Nadam se da smo se bolje upoznali. Hvala svima koji me prate, podržavaju i izdvajaju vreme za čitanje mojih stihova. Obećavam da ću ubuduće biti aktivnija, znam da dugo niste ništa novo od mene pročitali.

Obavezno posetite blogove koje sam vam preporučila. Oni zaista to zaslužuju. Vidi se da pišu od srca i da su fantastični u tome!

Srdačan pozdrav od mene! ღ

Dadi

Zaboravu, pruži ruku

Zaboravu, pruži ruku

Zaboravu, pruži ruku. Pozdravimo se. Rastavimo ove dve duše što plutaju u međuvremenu. K’o proleće i leto, što se od godine do godine jedno o drugo očešu i prođu. K’o kiša i duga, kad jedno drugo smene. Puštam te, ali pusti i ti mene.
Znam da najradije moju ruku pustio ne bi. Znaš dobro da i moja čezne da se u tvojoj greje, pa makar dok je ovog osećaja i večnosti. Ali dok god se one jedna u drugoj prepliću, za mene sve stoji u ovoj tački beskonačnosti.
Vreme je izgubilo razlog postojanja. Pretvoreno je u jezero neuzvraćenog nedostajanja. Ti, zaboravu, postao si razlog njegovog bivstvovanja.
Vratimo mu svrhu, da teče i da leči. Stvoreno je da bude reka što spira sećanja i nova pravi . Ova želja u meni i dalje za tobom ječi, zarobljen si u mojim mislima i u mojoj glavi. Sama, zaboravu, bez tebe neću moći dalje. Daj mi snagu da se otrgnem, da počnem da priželjkujem druge zagrljaje.
Zaboravu, pruži ruku…

Dadi

Sada me možete kontaktirati putem email-a:poezijazivi@gmail.com
Možemo se pratiti preko twittera i instagrama 😊
Hvala puno svima koji me prate, podržavaju i izdvajaju vreme za čitanje mojih stihova!

Sadim zvezde

Sadim zvezde 🌟

Na mestu gde zvezde šapuću. Popela sam se merdevinama uronjenim u maštu. Sela sam na jednu od njih, osluškujem sa njima beskraj. Prosipam prašinu, da za nove ljubavi nikne, ovakvih zvezda sjaj.

 

Sadim nove iskre svetlosti. Da imaju, skrovište u beskonačnosti. Treba i njima vremena, k’o i svemu što klija i raste. Svako veče ću ih obilaziti, ljubavlju obasipati, maštom zalivati i pokraj njihovog uzglavlja sa njima snivati.

 

Poskakivaću oko njih da i sazvežđa nova napravim. Krivudavim putem tragove sjaja nevidljivim koncem da sastavim. Pustiću one što sebe naučnicima nazivaju, ime ovom mom plesu da daju. Druge o njemu da uče, da i drugi o ovakvim putevima razmišljaju.

 

Možda baš ovaj moj veseli put zadivi nekog amatera. Možda se u njemu probudi inspiracija i želja. A da ni ne zna, da je ovo sazvežđe tek odskora nastalo poskakivanjem jednog sanjara, zvezdinog prijatelja.

 

Ulepšaće i ove moje zasađene zvezde nekome noć. Bilo usamljenom srcu što dok ih gleda priželjkuje ostvarenje  želja. Bilo zaljubljenima što se dive njihovom sjaju dok zagrljeni stoje. Bilo detetu što pokušava svojom ručicom da ih dohvati. Moje zvezde njihove želje će da ostvare i oboje.

Dadi

Sada me možete kontaktirati putem email-a: poezijazivi@gmail.com
Možemo se pratiti preko twittera: @PoezijaZivi
Hvala puno svima koji me prate, podržavaju i izdvajaju vreme za čitanje mojih stihova!

 

 

 

Tišina što govori

Tišina što govori

Stani preko puta mene. Približi se. Pogledaj me. Zagledaj se u svoj odsjaj u mojim očima. Vidiš li koliko želje tamo počiva.
Hajde da ćutimo zajedno. Zarobimo reči u okove neizgovorenih osećanja. Neizvesnost slatka je, a još slađa je kad se ovako samo gledamo i jedno drugo ćutimo do svitanja.
Otvori svoje usne samo za uzdahe i poljupce. Ne ispuštaj glas koji za sobom vuče reči. Na druge načine pokažimo ono što nećemo jedno drugom reći.
Noćas dozvolimo tišini da govori umesto nas. Glasna je ona. Čućeš je, ne brini. Već je počela da govori. Neobično bučan je njen tajanstveni glas.

Dadi

Sada me možete kontaktirati putem email-a: poezijazivi@gmail.com
Možemo se pratiti preko twittera: @PoezijaZivi
Hvala puno svima koji me prate, podržavaju i izdvajaju vreme za čitanje mojih stihova!

Ples po mislima

Ples po mislima

Praviš glasne korake po mojim mislima.
Zadovoljstvo je posmatrati tvoju igru.
Ostavljaš tragove u snovima.
Ritam iluzije je divan.
Čežnjo igraj!
Svaki tvoj korak za mene je novina.
Možda sećanje, možda i želja što u mašti klija.
Uzeo si mi ruku i vodiš me utabanom stazom u beskraj.
Ne puštaj me, penjem se do neslućenih visina.
Čežnjo igraj!
Kad’ najmanje očekujem napravi okret.
Nek’ mi se zamanta od mirisa ljubavi što te prati.
Kad’ krenem da padam,  zagrljaj  tvoj neka me dočeka.
Moju ruku snažno uhvati.
Čežnjo igraj!
Igraj, ne prestaj!

Dadi

 

 

 

 

Naše mesto

Naše mesto

Sad ste tu gde smo mi bili.
Znam, ne znači ti to ništa.
Odavno nas tamo nije.
Mi smo se izgubili.
Ostali smo dva srca bez ognjišta.
Uspomene gorke zagubljene su.
U beznađe.
One lepe u zaborav naterane su.
Da ih ni jedno od nas nikad ne pronađe.
Zadrži dah, ko ja nekad svoj.
U tvojoj blizini.
Ne skrnavi tuđim prisustvom.
Ono što zapisano je u toj tišini.
Ne daj drugim očima da gledaju.
Taj prizor je bio naš.
Naše senke igraju u toj tmini.
Zar tako lako zaboravljaš?
Ne govori joj reči one.
Koje si meni nekad rek’o.
One su i dalje moje.
Znam, davno si ih porek’o.
Stavi katanac na tu kapiju.
Ključ baci i zaboravi.
Na tom mestu nešto naše sniva.
Ne budi ga iz najlepšeg sna.
Nesuđena ljubav tu boravi.

Dadi

 

 

 

Osmeh na lice

🙂 Osmeh na lice

Sa godinama učimo da sakrivamo osećanja, da prikrivamo, ili da smanjimo dozu pokazivanja istih, da ponekad, ako je i to potrebno, ih ugušimo. Oko sebe gradimo zidove i prepreke. Možda i nesvesno postajemo osobe koje su povučene, oprezne, preozbiljne.

Najlakše je napraviti odbrambeni mehanizam u vidu namrgođene i nezainteresovane osobe. To nekad nema veze ni sa godinama. Najbolji primer su mlade devojke koje sve više skrivaju svoje osmehe, ističu grub stav, prividnu nezainteresovanost i ozbiljnost. Žele da liče na tipične francuskinje, koje se samo mrgode, izvijaju, krive glave na jednu, pa na drugu stranu, ispuštaju uzdahe dosade i gledaju ispod obrva, a ne tako retko i nameštaju usne, ne bi li im izgledale punije i privlačnije.

Nisam baš najsigurnija da je to nekome privlačno, ali sada je to u trendu..

Beauty Wallpapers Girl French Face Body Woman

Kada ste se poslednji put osmehnuli? Kada je nekome vaš osmeh ulepšao sat, dan, nedelju, mesec ili možda godinu?

Ja sam uverena da osmeh ima veliku moć. Da je osmeh zarazan, prelazan, zadivljujući, omamljujući i najlepši deo na svakom licu. Odbijam da prihvatim da nije tako. Sigurna sam da znate za ono nepisano pravilo da kada jedna osoba zevne, ako je pogledaš u tom trenutku, tako ćeš i ti za njom. Baš tako je i sa osmehom. Zar ne?

Jeste li nekad uvideli razliku među osmesima?

Ni jedan nije isti, baš kao ni otisak prsta. Ima stidljivih, zavodljivih, izveštačenih, onih iz pristojnosti, neiskrenih, iskrenih, smešnih, neobičnih, širokih, sakrivenih, iskrivljenih, pravilnih, nepravilnih, sa belim zubima i onim manje belim, sa ravnim i onim manje ravnim, sa zubima koji su razmaknuti, sa malim zubima, onih posle kojih se pojavljuju rupice na obrazima … najjednostavnije je reći, ima beskonačno vrsta.

Neko ima osmeh, gde su zubi skroz sakriveni. Ljubomorno ih čuva od drugih pogleda. Nekada su čak i zaklonjeni rukom. Neverovatno, ali neki ljudi i to rade. Uglavnom su to nesigurne osobe ili osobe koje smatraju da njihov osmeh nije dovoljno dobar ili čak da je ružan. Zbog nekog većeg razmaka među zubima, malih zuba, iskrivljenih ili tome slično oni uskraćuju drugima lepotu svog osmeha.

Nisu svesni da se možda baš ta za njih „mana“ i nesavršenost može pretvoriti u razlog nečijih besanih noći. Nisu svesni, da je možda baš taj osmeh ono što ih ulepšava. Nisu svesni koliko baš on može da ih učini večnim u nečijim očima. Kakva zabluda! Kada bi samo znali da osmeh ne može da bude ružan. Može da bude drugačiji, jedinstven i neobičan, ali nikako ružan. Naravno, podrazumeva se da je većina zuba na broju 😀

smile_please-oil_painting_by_rajasekharan

Neko ima stidljiviji osmeh, gde samo dozvoli da zubi provire iza usana. Takvi ljudi kao da sa tim stavljaju do znanja da ostatak osmeha čuvaju za neku drugu priliku. Za njih osmeh je njihova misterija. Samo daju nagoveštaj, onoga što možda u naletu sreće nekada pokažu. Vrlo često ovi stidljivi osmesi se čuvaju za zavođenje. A kada se uhvate ruku pod ruku sa pogledom ispod obrva, ništa im ne može stati na put.

girl-139353_960_720

Pojedini imaju osmeh iz pristojnosti. Brzo se osmehnu i još brže se usne pretvore u ravnu liniju. Ali zašto da ne. I to je u redu. Tako stavljamo do znanja da smo barem za nešto zahvalni, tako barem pokažemo toj osobi da ima ljudi koji i dalje iskazuju zahvalnost. Barem na ovaj način.

Ima i onih, nazovimo veštačkih osmeha. Ti ljudi se smeju kao za pregled kod zubara. Zamislite osobu nasmejanu, kod koje su zubi pokazani i previše. I nikako, ali nikako kod ovakvih osmeha desni ne smeju da se vide. To je preterivanje i nije ukusno. Bar tako oni misle..zubi se obavezno dodiruju i formiraju savrsen osmeh, lice deluje pomalo zaleđeno, a osmeh kao da je nalepljen na njega. Takvi osmesi me često podsete na čuvenog mačora na drvetu iz „Alise u zemlji čuda“, a Vas?

3344982311_8ea9dcdb2a_b

Ne smem preskočiti ni onaj najintimniji – osmeh između poljupca, kada ste još uvek jedno drugom na milimetar udaljenosti i gledate se prodorno i spontano jedno drugom uputite osmeh. Kada vam je dah spojen u jedno i kada je tako prirodno da razvijete stidljivi osmeh, posle koga se nastavlja poljubac. Bar po meni, najbitniji začin poljupca jeste taj osmeh između njega. Jel se slažete?

pexels-photo-297816

Ima i onih osmeha za koje se iz prvog pogleda vidi da su iskreni. Oni ne prave savršenu izvijenu liniju. LJudi koji ih prave ne paze na razmak između usana. Oni su široki, beskonačni, nesavršeni u svojoj savršenosti. To su ti zarazni osmesi. Posle njih je prosto prirodno najmejati se od srca. Posle njih se sva stidljivost i rezervisanost osobe izgube. To su oni osmesi koji toliko prolepšaju osobu da uvek želite da je vidite tako nasmejanu i srećnu. To su oni osmesi koji zrače pozitivnom energijom. Imate li takve ljude u Vašoj blizini? Ako nemate, pronađite ih ili postanite oni.

smiling_girl

Nasmejte se od srca, široko, šire, najšire. Osmeh od uveta do uveta, molim lepo! 

Dadi

Kada me nešto na njega seti

Kada me nešto na njega seti

 

Negde u mojim uspomenama je duboko sakriven od mene same. Čuvam ga kao ožiljak od najdraže, a najdublje rane. Kad me nešto na njega seti, preko mog lica crna senka prošlosti na tren proleti.
I tako iz oka suza krene, ali se zaustavi, samo ko lopov proviri da mi vidik zamagli. Odmah posle nje i osmeh je tu, prati onu iskru lopovsku. Zatim se osmeh i progutana suza smenjuju u istom dahu, pojave se i nestanu u kratkom mahu.
Ova gluma se tako nastavi, dok pred prvi san glavu na jastuk ne spustim, oči zatvorim i po ko zna koji put dozvolim tvom liku da me ponovo osvoji.
Tada i onaj osmeh i one postiđene suze izlaze na slobodu, puštam ih da svojim putem odu, da se spuste niz lice umorno od pretvaranja, dozvolim sebi momenat ponovnog ranjavanja.

Dadi

Snežno Sunce

­☼Snežno Sunce

Sa svojih šest godina Petar se nije razumeo u mnogo stvari. Govorio je kako je osećao i razumeo onoliko koliko je mogao, koliko mu je njegov dečiji um dozvoljavao.

Zimska idila je u svom punom sjaju. Pod njegovim nogama šuška sneg, hladnoća mu otežava dah, a on uživa u pogledu na svetlucave šljokice koje su rasute po čitavom dvorištu na belom tepihu, koji se prostirao dokle god mu je pogled dosezao. U jednom delu ispred kuće nešto gradi, nešto pravi sa svojim malim nežnim, krhkim ručicama. Tamo je provodio većinu svog vremena.

Nije Petar tamo pravio, ono što vam je prvo palo na pamet-sneška, dvorac ili tome slično. Dopustio je da njegova mašta napravi ono što je on sa svojim ručicama izvajao. To je bilo nešto nalik suncu sa čudnovatim zracima, koji su bili razgranati na sve strane. Na to sunce je iscrtao nešto što je ličilo na oči i liniju (usne), koja se iz dana u dan menjala i krivila u raznim pravcima.

-Petre koliko puta ti se treba ponoviti da ne sediš na tom snegu! 

-Hajde dođi mamino zlato, jao što je lepo to nešto što si napravio. Da te mama poljubi..

(usledio je zagrljaj svetlosne brzine)

Oprezno se pridigla i pogladila haljinu u slučaju da ju je ovaj čin pokvario.

-Ivana večeras ćemo se ranije vratiti. Vodi računa o svemu kao i uvek. Ljubim.

(ulazi u kola, dok joj vozač jednom rukom pridržava kišobran, a drugom otvara vrata automobila)

Petar je ostao uskraćen dužeg zagrljaja od majke, pa je zato pohrlio u naručje kod Ivane. Deca osete mnoge stvari, možda čak i bolje od pojedinih odraslih ljudi. On je osećao iskrenost Ivaninog zagrljaja, a i malu dozu sažaljenja.

Ušli su u kuću. Odisala je luksuzom na sve strane. Na samom ulasku, dok su prolazili kroz predsoblje koje je vodilo do salona, iz kog su se pružale stepenice ka spavaćim sobama, Petru je pažnju odvlačio veliki broj slika raznobojnih boja i neobičnog izgleda, koje su sa ukusom bile poređane duž čitavog zida na desnoj strani. On nije znao da su to skupocena i fantastična dela velikih umetnika XVI veka. Jedino što je znao o njima je da su lepa, da mu odvlače pažnju i da su tu već duži period.

Ivana ga je spustila iz zvog naručja kada su došli u njegovu sobu, a pre toga je kao i uvek ispetljala njegovu ručicu koja je mrsila njenu dugu kosu boje kestena.

Nakon toga je hitrim pokretima ruku pospremila i popakovala gomilu igračaka, gedžeta i čuda najnovije tehnologije, pažljivo pazeći da ne sruši ramove sa prepunim slikama njihovih zajedničkih doživljaja.

Oni su više bili kao brat i sestra. Toliko su vremena provodili zajedno i proživljavali sve i svašta, da je Ivana odavno prestala da ga posmatra kao deo svog posla. Zavolela je tog dragog, plavokosog dečaka sivkastih očiju.

Kada je rasklonila sve te vredne poklone sela je na mekani šareni tepih s Petrom i počela da mu priča neke izmišljene priče iz glave, propraćene raznim zvukovima, smešnim grimasama i osmesima.

Ubrzo potom zazvonio je njen mobilni telefon…Ej srećo, da evo još sam kod Petra..da.., jeste, dobar mi je…naravno da me sluša..(nasmejala se i namignula Petru)….i ti meni…dođi uskoro po mene, kao što smo se dogovorili..važi, vidimo se.

animated-winter-snow-fall-scene

Ponovo je otišao do svog snežnog sunca, dok je Ivana spremala ranu večeru. Seo je na sneg, u sed nalik na turskom sedu, samo malo nespretnije i iscrtavao onu njegovu liniju i pričao je svom suncu, pričao mu je svašta:

-Mama je ponovo bila u žurbi.

-Bila joj je lepa haljina.

-Neki čika joj je držao kišobran iako nije bilo kiše.

-Ivana mi je pričala priču, baš je bila smešna.

-Nekome je na telefon rekla da sam dobar i da je slušam.

-Malo sam gladan.

-Čekam sada večeru.

-Baš sam srećan!

Ispekla je poslednju turu palačiinki, ukrasila posebno onu jednu za Petra, kao što je to oduvek činila i krenula da ga pozove da dodje da jede. Zazvonio je fiksni telefon:

-Ivančice dušo, ipak ćeš morati da ostaneš malo duže, ovaj poslovni ručak se odužio..naravno bićeš nagrađena za to (uozbiljila je ton glasa) razumeš, zar ne? Ostaćeš?

(u pozadini su se čuli muški i ženski glasovi, izmešani i nerazumljivi, koji su povikivali, smejali se..i lagana melodija saksofona, a mogao se skoro i osetiti oblak dima iz prostorije)

-Ali gospođo imam nešto dogovoreno za večeras. Zaista mi je prob..

(prekinula ju je u pola reči)

-Ajde, ajde tvrdiš da voliš moje dete neizmerno, sada je prava prilika da to dokažeš Ivančice, Ico, Cico.. Da, još jedan martini ovde. Samo požurite..Taj tvoj će se strpiti do sutra..ajde, ajde. Računam da smo se dogovorile. Ćaaao lutko! 

(spustila je slušalicu)

Ivana je ostala sa slušalicom u ruci. Izgledalo je kao da je odlagala da je spusti. Znala je da čim to učini, da je pristala. Ta ohola, samoživa žena nije joj ostavila izbora.

Po ko zna koji put je pozvala svog dečka i javila mu da će viđanje pomeriti za neki drugi dan. Duboko je uzdahnula, uverila samu sebe da to divno dete nije krivo što ima takvu majku i da ne može da ga napusti. Otišla je do ulaznih vrata i doviknula da su palačinke gotove.

Petar je došao i zatekao na svom tanjiru palačinku ukrašenu sa kremom i jagodama, koji su činili nasmejano lice. Uzviknuo je od sreće, zagrlio Ivanu i prošaputao joj:

-Baš sam srećan. Ja tebe puno, puno, ali baaaš puuno volim!

Ivana je uzvratila:

-I ja tebe mali plavi zvrku, ajde sedi dok se nisu ohladile.

Nastanak pesme

Nastanak pesme

Kako nastane pesma za tebe?
San kao inspiracija posluži.
Zaglavljene reči u grlu što stoje.
Sećanje kao šaptač se približi.
Tu su i rime što bol oboje.
Skrivam te od zaborava.
Svet fantazije pravim.
Što stvarnosti prkosi.
Beskonačnost se odvija u mojoj glavi.
Dok mašta ove stihove nosi.
Želja što odoleva vremenu.
Prvo slovo tvoga imena.
Onaj pogled što i dalje u meni živi.
Tajna neizgovorena, u meni sakrivena.
Neka priča što ostala je neispričana.
Nedostajanje što postalo je potreba.
Strast što zaspala je neuzvraćena.
Ništa više od sastojaka mi ne treba.
Eto tako nastane pesma za tebe.

Dadi